ЕП би мо­гао да бу­де ви­ше „про­ру­ски”

Страх да би по­сле јун­ских из­бо­ра су­ве­ре­ни­сти и крај­њи де­сни­ча­ри мо­гли да пре­у­зму бри­сел­ске ин­сти­ту­ци­је ви­ше ни­је та­ко не­ре­а­лан. На то ука­зу­је „се­љач­ка бу­на” ко­ја се као по­жар ши­ри кон­ти­нен­том, али и та­лас про­те­ста про­тив де­сни­чар­ског екс­тре­ми­зма у Не­мач­кој. Ан­ке­те по­ка­зу­ју да је по­др­шка Ал­тер­на­ти­ви за Не­мач­ку (АфД), за ко­ју се твр­ди да је уме­ша­на у пла­но­ве за про­те­ри­ва­ње ми­ли­о­на љу­ди ми­грант­ског по­ре­кла из Не­мач­ке, и да­ље ве­о­ма ви­со­ка.

Че­ти­ри ме­се­ца уочи из­бо­ра за Европ­ски пар­ла­мент има око 20 кан­ди­да­та за чел­не по­зи­ци­је у ЕУ, а ме­ђу њи­ма су бив­ши ита­ли­јан­ски пре­ми­јер Ма­рио Дра­ги, пре­ми­јер­ка Дан­ске Ме­те Фре­де­рик­сен, естон­ска пре­ми­јер­ка Ка­ја Ка­лас, бив­ши хо­ланд­ски пре­ми­јер Марк Ру­те..., на­во­ди пор­тал „Еуоб­зер­вер”. Пред­сед­ни­ца Европ­ске ко­ми­си­је (ЕК) Ур­су­ла фон дер Ла­јен још ни­је на­ја­ви­ла сво­ју кан­ди­да­ту­ру, али се оче­ку­је да ће тра­жи­ти дру­ги ман­дат, бу­ду­ћи да има ве­ли­ку по­др­шку европ­ских зва­нич­ни­ка.

Али, сви пла­но­ви по­сто­је­ћих ли­бе­рал­них по­ли­ти­ча­ра стра­на­ка ле­вог и де­сног цен­тра ко­ји де­це­ни­ја­ма ме­ђу со­бом де­ле ви­со­ке европ­ске функ­ци­је ла­ко мо­гу да пад­ну у во­ду под сна­жним на­ле­том су­ве­ре­ни­ста и крај­њих де­сни­ча­ра.

Прог­но­зе ука­зу­ју да би по­сле европ­ских из­бо­ра но­ви са­зив Европ­ског пар­ла­мен­та мо­гао да бу­де ви­ше „про­ру­ски”, а ма­ње „зе­лен” не­го што је са­да. Пре­ма ан­ке­та­ма, раст на­ци­о­на­ли­стич­ке и крај­ње де­сни­це у 2024. је све ве­ћи и пред­ви­ђа се да би мо­гла да осво­ји ско­ро че­твр­ти­ну по­сла­нич­ких ме­ста у Европ­ском пар­ла­мен­ту.

Чак и ако де­сни цен­тар, оли­чен у Европ­ској на­род­ној пар­ти­ји (ЕПП), за ко­ју се оче­ку­је да ће осво­ји­ти нај­ви­ше гла­со­ва, од­би­је да фор­ми­ра вла­да­ју­ћу ко­а­ли­ци­ју са све ја­чим, а до ју­че мар­ги­нал­ним пар­ти­ја­ма, и да­ље по­сто­ји зна­чај­на шан­са да ће крај­ња де­сни­ца пр­ви пут мо­ћи да ути­че на аген­ду Европ­ске уни­је.

„Ви­де­ће­мо за­и­ста зна­ча­јан по­мак уде­сно”, ка­же за „По­ли­ти­ко” Сај­мон Хикс, про­фе­сор ком­па­ра­тив­не по­ли­ти­ке на Европ­ском уни­вер­зи­тет­ском ин­сти­ту­ту у Фи­рен­ци, ми­сле­ћи на јун­ске из­бо­ре на ко­ји­ма ће 400 ми­ли­о­на љу­ди ши­ром Европ­ске уни­је иза­бра­ти 720 пред­став­ни­ка у за­ко­но­дав­но те­ло уни­је.

По ње­го­вој про­це­ни, крај­ње де­сни­чар­ска гру­па­ци­ја Иден­ти­тет и де­мо­кра­ти­ја (ИД) у Европ­ском пар­ла­мен­ту, у ко­јој су АфД и фран­цу­ско на­ци­о­нал­но Оку­пља­ње, мо­гла би по­сле из­бо­ра да из­би­је са ше­стог на тре­ће ме­сто по сна­зи у ЕП, с 98 евро­по­сла­ни­ка. Хикс пред­ви­ђа и да би де­сни­чар­ска гру­па Европ­ски кон­зер­ва­тив­ци и ре­фор­ми­сти (ЕЦР), дом Бра­ће Ита­ли­је пре­ми­јер­ке Ђор­ђе Ме­ло­ни и до­не­дав­но вла­да­ју­ће пољ­ске стран­ке За­кон и прав­да (ПиС), мо­гла да пре­тек­не Зе­ле­не и ли­бе­ра­ле и по­ста­не че­твр­та по сна­зи евро­пар­ла­мен­тар­на гру­па.

Ка­ко пре­но­се ита­ли­јан­ски ме­ди­ји, Ор­бан је обе­ћао да ће се по­сле европ­ских из­бо­ра ње­го­ви по­сла­ни­ци ко­ји су још 2021. на­пу­сти­ли Европ­ску на­род­ну пар­ти­ју при­дру­жи­ти де­сни­чар­ској гру­па­ци­ји ЕЦР, на чи­јем је че­лу ита­ли­јан­ска пре­ми­јер­ка Ђор­ђа Ме­ло­ни.

Ми­ни­стар у Ор­ба­но­вој вла­ди Гер­ге­љи Гу­љаш ка­же да ви­ди ре­ал­ну шан­су да две ре­ла­тив­но бли­ске по­ли­тич­ке фрак­ци­је ЕЦР и ИД за­јед­но по­ста­ну нај­ја­ча по­ли­тич­ка гру­па­ци­ја у но­вом са­зи­ву Европ­ског пар­ла­мен­та. Та­кав ис­ход мо­гао би у на­ред­них пет го­ди­на ди­рект­но да ути­че на до­но­ше­ње од­лу­ка у Бри­се­лу, али и на по­ли­ти­ку ко­ја се кре­и­ра у ЕУ.

У ско­ро де­сет европ­ских зе­ма­ља, укљу­чу­ју­ћи Фран­цу­ску и Не­мач­ку, де­сни­чар­ске ан­ти­и­ми­гра­ци­о­не стран­ке, од ко­јих су по­је­ди­не екс­трем­ни­је од хо­ланд­ске Пар­ти­је сло­бо­де Гер­та Вил­дер­са, при вр­ху су по­пу­лар­но­сти ме­ђу би­рач­ким те­лом.

Али ни де­сни­ча­ри, иако у успо­ну, ни­су та­ко је­дин­стве­ни. Ше­фи­ца фран­цу­ског На­ци­о­нал­ног оку­пља­ња Ма­рин ле Пен кри­ти­ко­ва­ла је про­шле сед­ми­це сво­је не­мач­ке ко­ле­ге из АфД-а због пре­ви­ше екс­трем­них пла­но­ва за де­пор­та­ци­ју ми­ли­о­на љу­ди и по­ста­ви­ла пи­та­ње да ли мо­гу да оста­ну у ис­тој гру­пи уну­тар ЕП.

По­сле из­бо­ра у игри ви­ше не­ће би­ти са­мо ме­ста у ЕП, већ и за Европ­ски са­вет, ко­ји се са­сто­ји од ше­фо­ва вла­да ЕУ и упра­вља по­ли­тич­ким од­лу­ка­ма. У ње­му са­да већ се­де ита­ли­јан­ска пре­ми­јер­ка Ђор­ђа Ме­ло­ни, ма­ђар­ски пре­ми­јер Вик­тор Ор­бан, пре­ми­јер Сло­вач­ке Ро­берт Фи­цо, а су­тра мо­жда и Герт Вил­дерс, ако са­ста­ви хо­ланд­ску вла­ду.

Не­и­ме­но­ва­ни ди­пло­ма­та ЕУ оце­нио је да би овај тренд мо­гао да има да­ле­ко­се­жне по­сле­ди­це: „Овог пу­та не­ће би­ти ла­ко од­ба­ци­ти успе­хе крај­ње де­сни­це, сти­че се ути­сак да по­чи­ње но­ви тре­ну­так”.

Ханс Куд­на­ни, аутор књи­ге под на­сло­вом „Евро­бе­ли­на”, ко­ји је пи­сао о по­ли­тич­ким мо­гућ­но­сти­ма крај­ње де­сни­чар­ске ЕУ, ис­ти­че да крај­ња де­сни­ца мо­же да по­бе­ди и без по­бе­де. То се мо­же до­го­ди­ти ако де­сни цен­тар пре­у­зме сву њи­хо­ву ре­то­ри­ку и по­ли­ти­ку, по­себ­но кад је реч о пи­та­њи­ма иден­ти­те­та, ими­гра­ци­је и исла­ма.