Играјмо кошарку док нас стечај не растави…

Протеклог децембра две вести су скренуле пажњу љубитеља АБА лиге за кошаркаше: једна из Београда, друга из Сплита.

Председник Партизана Остоја Мијаиловић је поносно изјавио да тај клуб има највећи буџет у својој историји – 20 милиона евра – и да је један од најстабилнијих клубова у Европи, када су финансије у питању. Истовремено, на седници Градског већа у Сплиту могло се чути упозорење руководству КК Сплит: „Или продајте клуб, или вам следи стечај”. Гомилање дуга, који је пре деценије износио близу осам милиона евра, тема је око које се редовно ломе политичке странке у Сплиту, а не назире се спас из такве ситуације.

– Губитак у 2022. износио је 548.140 евра. Краткорочне обaвезе су биле веће од краткорочне имовине за 591.000 евра. Добро је што смо износ предстечајне нагодбе смањили са 200.000 на 65.000 евра… У некој будућности бисмо могли завршити предстечајну нагодбу… Укупан трошак клуба је 1.8 милиона евра, таква је процена – говорио је недавно пред градским одборницима директор КК Сплит Дејан Жаја, а пренела је „Слободна Далмација”.

Тренер Сплићана Славен Римац и његови играчи нису очајавали због тога што су се црни облаци, по ко зна који пут у протекле две деценије, надвили над Грипама. Тренирали су најбоље што су могли, а плате кад стигну – стигну! Ма како мизерне биле у односу на највеће српске клубове. Кошарка се ипак игра и због љубави, а не само због новца. Игра се и за публику, ма колико трибине биле празне. Игра се и за себе, за свој понос и свој образ.

И са таквим ставом су наставили сезону сплитски кошаркаши, док су поједини градски посланици у Сплиту апеловали да се клуб угаси пошто је финансијски неодржив. И да би се граду „више исплатило да има Музеј Југопластике (некадашње име КК Сплит), кад клуб ионако добија градски новац на име историјских успеха”.

Пре три дана играчи су испраћени у Београд као на сопствени спровод, против клуба који има двадесет пута већи буџет од њиховог, који игра пред 20 пута више публике… Нису имали шта да изгубе, јер Партизан има најбољег тренера и један од најбољих тимова Европи. И много већи клубови су долазили спуштеног гарда у Београдску арену…

Међутим, Сплићани нису дошли са белом заставом. Откуд се у њима уопште јавила помисао да могу да победе Партизан усред Београда, то најбоље зна тренер Римац. Шта им је само рекао, како их је мотивисао?! Свака му част. Ко не верује, тај и не може.

Сплићанима је очигледно било доста приче о њиховој златној историји, о давно прохујалим временима, о свакодневним застрашивањима да се стечајни управник одавно преселио на Грипе. Живи се само од стварности, а она је онаква какву је ми направимо! Отприлике им је тако нешто рекао њихов тренер, члан поносне кошаркашке породице (мајка Славена Римца била је чувена репрезентативка Југославије Ружица Меглај, кошарком су се бавили и његов отац Матан, тетка Корнелија, брат Давор).

И тако су сплитски „жути” први пут после четврт века савладали екипу Партизана и први пут уопште у гостима када је реч о регионалној лиги. Подсетимо, када се спуштала завеса на Првенство Југославије, пролећа 1991, ова два клуба су играла за шампионски пехар (додељивао га лист „Политика”) а Југопластика је савладала црно-беле са 3:0. Тони Кукоч и његови саиграчи испраћени су аплаузима у Хали спортова (данас „Ранко Жеравица”).

И док су се Сплићани прексиноћ уздигнута чела вратили у свој град и у своју мрачну стварност, дотле у Партизану још покушавају да се спусте из евролигашких облака и навикну на овај учмали регионални ваздух. Ти џиновски пропелери као да нису прилагођени за ове земаљске услове…

Док не стигне дубља анализа тога како је настао раскорак између великих апетита црно-белих и онога што тренутно сервирају својој оданој публици, као шамар остаје да звечи изјава тренера Жељка Обрадовића који је утиске о свом тиму на утакмици против Сплита свео на само две речи: брука и срамота!