Безнађе екстремизма

Фанатици, од политичких до религијских, слепо су привржени некој идеји. Али не значи да су – и када су прави „верници” а не тек преваранти скривени иза идеала – превасходно покретани вредностима у које се заклињу. Често су оне пут за бег од авета прошлости, актуелних фрустрација, осећања бесмисла. Из тог угла у делу „Случај Курилов”, руско-француско-јеврејска списатељица Ирене Немировски (1903–1942), представља револуционарна таласања која су почетком 20. века запљуснула Русију. Централне личности романа су млади припадник црвене терористичке организације и амбициозни министар просвете, већи ројалиста од цара. Први је рано остао без родитеља па га је одгојила партија. Не зна за срећу већ само за идеолошку дужност (иако постепено губи веру у било шта). Други је резигниран јер је услед дворских интрига одбачен од система коме је посветио живот.

Министар је и тешко болестан, и убрзано губи позиције, али је симбол онога што револуционари мрзе, па желе спектакуларно да га убију пре него што сам „оде”. Момак који је добио задатак да то уради, када је упознао жртву, почиње да се колеба. Схвата да смо сви ми – на врху или дну друштвене пирамиде – „људски инсекти”, који се копрцају у вртлогу „угрожене егзистенције”. Но, превладала је револуционарна инерција. Атентатор је обавио задатак и наставио да се котрља крвавом падином коју му је судбина доделила, од приступања бољшевицима, преко деловања у оквиру совјетске злогласне политичке полиције (ЧЕКА), до разлаза са „службом” и емиграције у Француску.

Тамо је, у реалном животу, стигла и ауторка. Као кћерка богатог банкара, у смутно доба руског грађанског рата, избегла је у Париз. Одатле је, после две деценије, услед другог фанатизма о коме није стигла ни да пише, нити да од њега побегне, доспела у Аушвиц. То је био ужасни, посредни, завршетак њеног занимљивог романа о вишеслојности екстремизма, који се пред српском публиком појавио захваљујући београдском издавачу ННК интернационал.