Beznađe ekstremizma

Fanatici, od političkih do religijskih, slepo su privrženi nekoj ideji. Ali ne znači da su – i kada su pravi „vernici” a ne tek prevaranti skriveni iza ideala – prevashodno pokretani vrednostima u koje se zaklinju. Često su one put za beg od aveta prošlosti, aktuelnih frustracija, osećanja besmisla. Iz tog ugla u delu „Slučaj Kurilov”, rusko-francusko-jevrejska spisateljica Irene Nemirovski (1903–1942), predstavlja revolucionarna talasanja koja su početkom 20. veka zapljusnula Rusiju. Centralne ličnosti romana su mladi pripadnik crvene terorističke organizacije i ambiciozni ministar prosvete, veći rojalista od cara. Prvi je rano ostao bez roditelja pa ga je odgojila partija. Ne zna za sreću već samo za ideološku dužnost (iako postepeno gubi veru u bilo šta). Drugi je rezigniran jer je usled dvorskih intriga odbačen od sistema kome je posvetio život.

Ministar je i teško bolestan, i ubrzano gubi pozicije, ali je simbol onoga što revolucionari mrze, pa žele spektakularno da ga ubiju pre nego što sam „ode”. Momak koji je dobio zadatak da to uradi, kada je upoznao žrtvu, počinje da se koleba. Shvata da smo svi mi – na vrhu ili dnu društvene piramide – „ljudski insekti”, koji se koprcaju u vrtlogu „ugrožene egzistencije”. No, prevladala je revolucionarna inercija. Atentator je obavio zadatak i nastavio da se kotrlja krvavom padinom koju mu je sudbina dodelila, od pristupanja boljševicima, preko delovanja u okviru sovjetske zloglasne političke policije (ČEKA), do razlaza sa „službom” i emigracije u Francusku.

Tamo je, u realnom životu, stigla i autorka. Kao kćerka bogatog bankara, u smutno doba ruskog građanskog rata, izbegla je u Pariz. Odatle je, posle dve decenije, usled drugog fanatizma o kome nije stigla ni da piše, niti da od njega pobegne, dospela u Aušvic. To je bio užasni, posredni, završetak njenog zanimljivog romana o višeslojnosti ekstremizma, koji se pred srpskom publikom pojavio zahvaljujući beogradskom izdavaču NNK internacional.