Болујем од вишка савести

Путујући у истом временском правцу, али у различитим смеровима – од садашњости ка прошлости и од нулте личне временске тачке, рођења, ка одрастању, до тренутка путовања – у својој најновијој, четрнаестој збирци поезије „Хватање месечине” Гордана Ђилас (1958) на путу самоспознаје променила је и два песничко-физичка простора – небески и земаљски. У небеском је, следећи родбинске коте своје песничке звездане географије, стигла до четврте генерације предака, а на земаљској – до треће генерације рођака, комшија и мештана села Наково где је рођена, одрастала и стасавала до ране младости и одласка на школовање у град. Шта је све на том путу сазнала о себи и зашто је за сапутнице изабрала своју звезду и сенку (да ли Јунгову?) разговарала сам с њом, читајући још једном својим питањима и њеним одговорима „Хватање месечине”.

Ваше трагалачко песничко путовање у збирци „Хватање месечине” одвија се у два физичка простора, у небеском и земаљском. Кога сте и шта тражили у небеском, а кога и шта све у земаљском простору?

Запитала сам се шта остаје као сећање на сопствено постојање када се стигне у тачку у којој сам већ била? Који су трагови искуства путовања, откривања и мапирања простора где обитавају сви наши преци, са којима смо, хтели то или не, нераскидиво повезани? Да ли смо то што су нам они оставили у наслеђе? А међу њима сам тражила, у сећању, топлину и праштање.

Хватајући месечину у најновијој збирци кренули сте у свој новостворени песнички звездани простор, вођени својом звездом, а у пратњи сенке. Звезда вас је водила кроз простор обасјан не само звездама него и месечином, а топао од љубави и душа предака и са очеве и са мајчине стране. Зашто тамо а не у завичајно Наково?

Желела сам да их саберем и разумем, када су после Другог светског рата дошли у банатску равницу из Лике, 1946. године. Село је било насељено Немцима који су после рата интернирани у Немачку, а они су усељени у њихове велике куће. Била је то једна средњоевропска култура живота. Чини ми се да они тај сусрет различитих култура нису осећали, као да их се није дотицао.

Ако сте тражили себе пре рођења у прецима, јесте ли се отуд вратили ближи себи или њима?

Вратила сам се ближа њима, били су ми потребни да бих добила одговоре на нека лична питања. Снага нашег идентитета је у њима. Онда сам схватила да у свему има неког реда и поретка и да своју причу морам сама да завршим, да су добро и зло у својој непрестаној игри смењивања, да се све већ догодило. Слава поезији.

Док вас је звезда одано и пријатељски водила кроз просторе звездане географије, сенка вас је са мање нежности и строго стално нешто упозоравала. Које задатке сте задала звезди, а које сенци?

Лакше је кад ниси сам на путовању. Сенка је глас разума, живот сагледава критички, рационално, праволинијски, она је и родитељ, а понекад и помоћ у разрешавању замршеног стиха… Звезда је лични простор, брижна Мајка света, водиља, креативност, индивидуалност, ирационално. Звезда ми је показала како се воле они коју су те створили, баш такви какви јесу.

Да ли су сапутнице, које сте изабрали, испуниле ваша очекивања?

Очекивањима нема краја, а оне су желеле још, допало им се. Лако је кретати се када имаш звездане координате. Желела сам да ми помогну на путовању кроз прошлост и садашњост. Бољи избор нисам могла да им понудим.

Јесте ли се вратили у своје земаљско детињство, младост и садашњи живот припремљенији, зрелији и мудрији да наставите трагање за собом у ширем, сложенијем и суровијем данашњем простору?

Верујем да јесам. Научила сам да смо сви једнаки. Темељи у које сам усађена су од камена, заснивају се на неколико врло једноставних моралних животних начела. Прихватила сам их као делове личности, „звездано небо нада мном, морални закон у мени”.

Звезда и сенка су остале са вама, али се мање мешају у ваша путовања кроз време и простор Накова. Да ли зато што имају веће поверење у вас, јер сте ојачани спознајом најтрајнијег дела својих предака у себи који можемо назвати и етничким префиксом, или сте пронашли сигурније путеве без њих?

Нисам, болујем од вишка савести која ће ме докусурити, метафорички. Без обзира на пређени пут, у мени се често буди девојчица која је тренутке осаме, у заједници која то не препознаје, налазила на дрвету ораха или испод великог швапског стола. То су места трајне спознаје и мира које сам у њима пронашла, зато им се непрестано враћам. Ту се ништа није променило.

Сећања на рођаке, људе из најближег окружења – Лудог Тодора, којима сте посветила читаве циклусе у збирци, као и на Нану и њено ћебе су у ствари, у мом читању, ваше прве спознаје живота, доброте и суровости, нежности, скромности, вере и сујеверја?

То су озарења, слике које заувек живе у сећању. Тренуци доброте и топлине, жеље да заштитим Лудог Тодора о кога сви могу да се очешу или да се са њим шегаче. Тренуци магијског, у покушају да њиме објаснимо оно што нисмо разумели. Нанину топлину и доброту носим као највећу драгоценост коју ми је живот подарио.

Можемо ли на крају рећи да је трагање за собом једнако истовременом хватању месечине очима, рукама, мислима, душом и њеним сјајем, али и недокучивим тајнама живота и свог бића?

Непрестано хватамо месечину, верујући да, изван нас, постоји чаробна формула која би нам олакшала земаљски живот. Иза ње се заклањамо како бисмо могли да превазиђемо сва зла овог света која нам се свакодневно предочавају. Понекад се плашим да горе неће бити места, када дођемо на ред. Тада ми прилази звезда и каже: Не бој се, тамо су твоји. Зна се, ваљда, ко о томе одлучује? Или не? Нисам паметна, а срећа је да ми памет, као средњем женском детету у породици, никад и није била потребна.