Смернице за Пролећну изложбу УЛУС-а 2024.

Пролећна изложба УЛУС-а 2023. конципирана је без ликовних уметника и без ликовне уметности: изложба без изложбе, чиста концептуала и као таква ће бити запамћена као преседан. Изложба без ликовног рада, у најтрадиционалнијем ликовном павиљону. То је као да у Народном позоришту окупите пуну салу публике, а на сцену поставите гомилу књига, изложбу слика и у најбољем случају гудачки квартет, али нипошто не дозвољавате приступ на сцену ни глумцима, ни опери ни балету, па ни филму. „Па није то таква представа која укључује глуму, певање... Ово је савремено, ово је концепт”, апсурдни су коментари оних којима се ово допало самоцензуришући се и цензуришући и друге који ствари виде другачије. Апсурдна је и годоовска и цела та ситуација у којој се траже одговори на најтежа питања – quo vadis domini, а с друге стране једни друге саплићемо и везујемо декларативном и офуцаном шаблонском демократијом европских, тј. западњачких манира.

Можемо ми и боље од тога. Ликовни уметници, ако иоле имате своје мишљење,  сада је време да то своје мишљење изразите и утичете на своје присуство на Пролећној изложби.

Моје мишљење о Пролећној изложби је да треба да остане све што је било понуђено прошле године: и сви наши дивни филозофи, и дивни педагози, драматурзи, психолози, програмери, политиколози... и златна и дивна омладина – студенти, али да се мора укључити и ликовна уметност: сликари, вајари, графичари, медијски уметници, било кроз радове које би донели или урадили самостално или заједно на лицу места, у току изложбе.

Да ли желите да сачувамо ауру коју наш ликовни павиљон има, коју су градили цео један век наши преци – Бранислав Нушић као министар културе и иницијатор изградње павиљона, Урош Предић као први председник УЛУС-а, Марко Мурат као аутор портрета Цвијете Зузорић, Драгомир Арамбашић као аутор скулптуре која и данас краси прочеље павиљона (за коју кажу да је најшармантнија београдска женска скулптура), удружење Коло српских сестара и многе генерације сликара, вајара и других уметника до данас?

Зато предлажем да Пролећна изложба буде место сусрета разноврсних уметника, интелектуалаца и људи од духа, место на којем ће се разговарати, стварати, играти, дружити и размењивати инспирација и утисци. Има простора за све. Све што је учињено прошле године јесте добро, уз тај велики минус – дискриминацију ликовних уметника у њиховој сопственој кући.

Такав синкретизам и синергија у уметности виђени су већ у идејама и делима Леонида Шејке и испољени уживо у пракси нове уметности крајем седамдесетих година 20. века.

Добар пример за ово о чему говорим у садашњем времену јесу Магичне вечери које већ пет година, потпуно независно од институција културе, организује наш колега сликар Драгољуб Јовичић. Може ли УЛУС да се похвали да је за пет година организовао 87 културних догађаја с 50 или више учесника? Јовичић на Магичним вечерима окупља песнике, афористичаре, музичаре, певаче, плесаче, перформере... показујући да је то могуће и без пара и без институција, с добром вољом и штавише – да смо ми способни за то. А онда ће се сами од себе појавити и одговори на најтежа питања.

Ненад Вучковић,
магистар сликарства