Сунчано у наредних 15.000 година

Настојећи да дођу до што прецизнијих показатеља какво нас време очекује у дужем периоду, научници су недавно специјалним уређајима поново продрли у лед Антарктика на дубину већу од 3.000 метара и тако дошли до најстаријих климатских података из леда старог најмање 740.000 година.

На овај начин потврђена је прогноза да ће време у наредних 15.000 година бити сунчано, топло и стабилно, ако се узме у обзир „мешање људског фактора”.
Закључак метеоролога из Британског истраживачког центра Антарктика јесте да ће пре новог леденог доба прво протећи најмање 15.000 топлих, понекад ужарених година. Они, међутим, упозоравају да је концентрација гасова, као што су метан и угљен-диоксид, који изазивају ефекат „стаклене баште”, данас највиша у протеклих 440.000 година.

Иако се предвиђа да нашој планети предстоји топлији период, истраживачи упозоравају да прогнозе наговештавају да ће глобално загревање донети дуготрајну несташицу хране, већу од оне која је владала у „малом леденом добу”, тако што ће прекинути глобални водени циклус.

„Модерна друштва имају механизме за борбу са овим проблемима”, тврди Питер Брике, са Института за технологију у Атланти (Џорџија), али у исто време упозорава да они могу да буду неуспешни уколико друштво буде принуђено да се, у исто време, бави бројним еколошким проблемима и проблемима животне средине, што наговештавају бројни еколошки извештаји.

„Ако се појаве други проблеми који ће онемогућавати нашу способност да се посветимо решавању проблема хране и глади, бићемо сведоци избијања ратних сукоба, а то ни за кога не би смело да буде изненађење”, помало суморно је закључио Брике у изјави за часопис „Њу сајентист”.

Крајем прошле године на индонежанском острву Балију, у организацији Уједињених нација, одржана је конференција на којој су министри и високи званичници из више од 180 земаља разговарали о начину борбе са климатским променама. Једна од главних тема била је замена Протокола из Кјота о глобалном загревању чије важење истиче 2012.

Потписан 1997, Протокол од развијених земаља захтева да за одређени проценат смање испуштање штетних гасова, који се сматрају изазивачима глобалног загревања.

Из овог споразума, међутим, изузете су развијене економије, укључујући Кину и Индију, док Сједињене Државе, сада на другом месту иза Кине, никада нису ратификовале споразум. На трећем месту највећих загађивача нашла се Индонезија, која је у кратком периоду уништила велике шумске површине.

Већина света ипак је сагласна да је за глобално загревање одговоран људски фактор и да је у овој борби неопходно учешће свих земаља и свакога појединачно на планети.

У прилог овој тврдњи иде и недавно објављено истраживање чији је закључак да су ратови „историјски и судбински” повезани са глобалним климатским променама и да су у протеклих 500 година редовно ишли „руку под руку”.

Ово је први пут да је установљена историјска јасна и директна веза између рата и промена глобалне температуре, док су резултати истраживања изузетно значајни јер неки стручњаци предвиђају да садашње, али и будуће, климатске промене за резултат могу имати озбиљне глобалне немире, па чак и оружане сукобе!
Тако је генерални секретар УН Бан Ки Мун у ауторском тексту објављеном у „Вашингтон посту” изнео мишљење да је сукоб у Дарфуру, у Судану, „избио делимично и као последица дезертификације (претварања плодног земљишта у пустињу), еколошке деградације и недостатка ресурса”.

„Уверени смо да девијације у температури драматично утичу на усеве, а тако и на производњу хране”, каже Брике. Како каже, она има троструке негативне ефекте: пораст цена хране, повећан ризик да најсиромашнији слојеви становништва умиру од глади и пораст друштвене напетости која води ка сукобима и насиљу.

Брике и његове колеге из Хонгконга, Кине и Велике Британије истраживали су уназад до 1400. године историјске податке о цени хране широм света, о популацији и сукобима и упоређивали их са подацима о дугорочним температурним  променама.

Он напомиње да је са својим тимом приметио релативно миран период између 1700. и првих година 19. века у поређењу са претходних 250 година, и то најпре у Европи, а убрзо затим и у Кини.
Стогодишњи период без ратних конфликата забележен је управо пред крај такозваног „малог леденог доба”, које је трајало од 1450. до 19. века, а установљено је да се поклапа са краткотрајним, стогодишњим периодом загревања.

Овај период загревања могао је у кратком периоду да ублажи друштвену напетост, али је од почетка до средине 19. века температура поново нагло пала и конфликти су обновљени.

Изучавањем ранијих климатских прилика и њиховим упоређивањем са постојећим условима, истраживачи се надају да ће добити боље показатеље будућих трендова и начина на који ће атмосферске прилике на њих утицати.
С. Стијовић