Похвала одсуству

Најновији роман аргентинског писца Хуана Октавија Пренса, "Господин Крек", управо се појавио на српском, у издању "Просвете" из Београда, у преводу списатељице Гордане Ћирјанић. То је, само наоко, роман са историјском тематиком о последњој аргентинској диктатури. Уистину је реч о несвакидашњој параболи о неприметном животу, у чију оскудност се човек сакрива како би пронашао заклон од празнине и бесмисла људског постојања, каже Клаудио Магрис у свом тексту о "Господину Креку", објављеном у миланском листу "Коријере дела сера", недуго после појављивања романа у Мадриду.

Клаудио Магрис би требало да дође са колегама писцима из Италије како би представио књижевност своје земље која је почасни гост овогодишњег Београдског сајма књига. "Политика" преноси Магрисов текст о Пренсовом роману.

Достојевски је говорио да су његове књиге и ликови, баш као и готово целокупна велика руска књижевност тог доба, изашли из једног рукава Гогољевог "Шињела"; аналогно томе, "Господин Крек", јединствен и снажан роман који је недавно објавио Хуан Октавио Пренс, вуче корене, са несумњивом оригиналношћу, из оне кратке Хоторнове приче "Веикфилд" коју је Борхес, пре много година, генијално извукао из сенке и истакао њену величину.

Јунак Хоторнове приче нестаје једнога дана из куће, нико не зна где је и сматрају да је мртав, а он је отишао да живи у једном кужном приградском насељу, које је нека врста паралелног и безбојног света; он не ишчезава зато да би побегао од сиве свакодневице грађанског живота и упустио се у узбудљива искуства него, напротив, да би живео још мање него пре, да би се изгубио у сивилу спорих дана, да би био Нико.

Ова Хоторнова прича од пет-шест страница је парабола о одсуству, о животу у коме је немогуће учествовати, у чију оскудност се човек сакрива како би пронашао, као у некаквој хомеопатској терапији, заклон од његовог суровог и празног бесмисла. Уколико има поетску снагу, парабола може себи да дозволи величину, али и луксуз, да осуди суштину значења, независно од своје епске ужлебљености у историјске чињенице из људске, социјалне и политичке стварности. Такав, поетички тежак задатак – у овом случају задатак суочавања са ништавилом које исисава живот, заробљавајући га у стварност свакодневице, у породичне и друштвене односе, у историју која увек изискује смисао или бар претендује на њега – постављен је пред овај роман. Са "Господином Креком" Пренс је успео де преведе параболу у роман, да одсуство претвори у роман, што значи у једну конкретну политичку и моралну приповест; успео је, великом снагом, да да глас негацији, одбијању; у овом роману проговара непрозирно ништавило.

Као и његов писац, који већ дуго година живи у Трсту, господин Крек је Аргентинац, пореклом, рекло би се, Хрват, из Истре, оне национално мешовите Истре која се у роману поетично евоцира, пре свега кроз фигуру оца и града Писина, Пазина, који је у једном периоду био чувен по својој гимназији. Крек је сталожен човек, срећно ожењен отац породице, агент осигуравајућег друштва који свом послу приступа са ревносном озбиљношћу, рођеном највероватније из равнодушности која је, међутим, делотворнија и савеснија од страсти. Он презире дискутовање, али на један мирољубив начин, без удубљивања; противник је политичких компромиса; неко на кога се апсолутно можеш ослонити, Крек, рекло би се, у ћутању и узмицању, у коректном, равнодушном поштовању правила и норми, налази најчаснији начин да се провлачи кроз прашину дана, кроз замке и необичности од којих је састављен живот.

Спретном руком, са оном мудром песничком лакоћом потеза и готово протоколарном прецизношћу својственом аустријским пореским папирима или каквом кафкијанском дневнику, Пренс је успео да дочара живот (наклоности, рад, размишљања, осећања) у свој његовој нормалности, додуше, један живот који се не воли али се дубоко поштује; да дочара тајанствене полусенке које му одузимају смисао и чине га стишаним, али у исти мах нестварним до бунила.

Једнога дана господин Крек у строгој тајности изнајмљује стан од две остареле сестре које живе у успоменама на свога оца, знаменитог орнитолога, чувајући нетакнутим његов кућни ред и часно име. Све то савршено пасује захтевима господина Крека и његовој анархичности која је тако дубока да одбија сваки гест побуне, сваки вид нереда који је по себи прекорачење. Никад се неће сазнати зашто је господин Крек изнајмио стан; најлогичнија мотивација за тако нешто је ванбрачна веза, а то је лаж којој ће он на крају можда прибећи пред својом женом, како би спасао привид нормалности (иако је она, у овом случају, са грађанског становишта неприлична и за сваку осуду) и тако прикрити своју истинску, недоступну ћутњу, ону самоћу и ону отуђеност које је мудро умео да камуфлира, из поштовања према другима и према себи, надасве традиционалним опхођењем.

Никад се заиста неће сазнати разлог за овај његов други, паралелни живот – празан, али правилнији, обичнији и неодговорнији од оног породичног. Његова тајна се обелодањује, штавише претвара се у запањујућу новинску вест, јер се сплела са политичким борбама у Аргентини, са обрачунима између војске и терориста, са суровом репресијом генерала на власти. Крек је увучен у центар збивања због сумње да његов стан служи као склониште за терористе и за жртве њихових отмица. Пренс генијално повезује један метафизички приватан догађај, одисеју једног "ја" које се празни задржавајући обзире и властито достојанство, са жестоком епопејом крваве и вазда неумерене јужноамеричке историје, са хроником бруталног полицијског насиља, са злочиначким и мучним хапшењима којима су држава и њене убице тако често прибегавали. Истинска, крвава историја достиже митске димензије у сценама као што је она са сахране једног терористе, сина високог представника војне номенклатуре која је део репресивног режима – то је гротескна сцена у којој џелати и прогоњени одају исту последњу почаст покојнику, али са супротних позиција, уз ону циничну и ироничну поезију смрти, која је тако честа "пијета" у јужноамеричкој књижевности.

Један еминентно "аполитичан" догађај сплео се са горућом политиком, творећи, с друге стране, њен одраз – а у томе најпре почива креативна оригиналност књиге – попут негатива фотографије. Пренс није написао роман о аргентинској војној диктатури, којој се успротивио (пишући о несталој Дијани Теруги, и напустивши земљу кад се режим устоличио); написао је једну опору причу, у исти мах митску и гротескну, као што је то и пре урадио у сјајној "Повести о обезглављеном човеку". У овој новој књизи прича је такође исприповедана из различитих углова: из угла свеприсутног наратора и из личне перспективе госпође Крек, гласовима који се допуњују и смењују, кроз буку самог живота који ствара и растаче све приче овог света, онако као што вода нагриза лађе и њихове прамце у Енсенади де Бараган из Пренсовог детињства, овековечене у његовим "Прамчаним фигурама". Роман се завршава са неколико могућих истина, али пре свега одсуством објашњења, дијалогом који се не одиграва између господина Крека, напокон пуштеног из затвора, и његове жене. Суве чињенице су да Крек, изашавши из затвора и вративши се кући, и не отвара уста, поново излази напоље и не враћа се. Малобројне су књиге које са толико снаге и трезвености дотичу одсуство које нас обавија и које сваког од нас чини, у многим тренуцима живота, неким ко је заправо отишао, изашао заувек.