Нове фабрике на периферији престонице

Док у старој престоничкој индустријској зони, Раковици, већина радника још чека да се пропали привредни гиганти спасу приватизацијом, а запослени у приватизованим предузећима оптужују нове газде за кршење уговора, град се спрема да отвори нове индустријске зоне у периферним општинама. Сурчин, Гроцка, Обреновац и Младеновац су одабрани да буду понуђени страним и домаћим инвеститорима. Број незапослених у тим општинама, надају се градски челници, биће смањен када новац почне да стиже. Пре тога, правнике очекује много посла како би рашчистили власничке односе, запетљане у Београду, и ослободили земљиште, махом пољопривредне парцеле са слабим приносом, које би могло да „угости”нове фабрике.

– У Обреновцу, на пример, остало је свега 1,5 незаузетих хектара, али покушаћемо да преузмемо земљу која се налази уз термоелектрану. За то је неопходно да општина предложи Влади Србије да прогласи да је то земљиште од општег интереса, који је јачи од интереса садашњег власника, Привредног комбината Београд. У другим општинама треба да наговоримо ситне поседнике да споје парцеле како бисмо лакше привукли индустријалце који траже већи простор. Уз ауторитет и подршку градоначелника, који је стао иза овог пројекта, не очекујемо да ће се ти послови, колико год да су пуни малих зачкољица, испоставити као проблем – објашњава Мирослав Чучковић, члан Градског већа.

Велике површине слободног земљишта могу се наћи на ободу Гроцке. Невоља која чека инвеститоре у овој општини, познате и по највећем дивљем насељу у Европи, Калуђерици, јесте недостатак инфраструктуре.

– Већ сада се код нас највише купује земља уз Смедеревски пут, аутопут ка Врчину и близу других већих саобраћајница. Нажалост, и ти друмови су у лошем стању, да не говоримо о локалним путевима. Како сада и локални путеви прелазе у надлежност централне градске власти, слабо ћемо у томе моћи да помогнемо. Недостаје нам чак и основна инфраструктура, попут канализације – рекао је Зоран Јовановић, председник општине Гроцка.

Остале општине предвиђене за нове индустријске зоне стоје много боље са инфраструктуром, али су и у њима, као и у целој Србији, услови за озбиљнаулагања инвеститора далеко од идеалних. Градски функционери се уздају да је Београд, као велики регионални центар, исувише привлачан за пословне људе да би их одвратили недостаци ужих подручја у које ће бити позвани.

Град се сада спрема за прилив новца више него за улагања. Цене у појединим деловима будућих индустријских зона Зоран Чучковић описује као „баснословне” и претпоставља да ће цене „скакати” на целом подручју.

– У Сурчину се један ар сада продаје за 10.000 евра. Интересовање инвеститора је велико, људи се непрестано јављају и очекујем да ћемо постићи добре цене – оптимиста је Чучковић.

Велике наде гаји и Војислав Јаношевић, председник Сурчина. Како он процењује, у најмлађој београдској општини најбоље ће проћи житељи Добановаца и Јакова, где је већ почела градња једне млекаре.

– Ускоро ће у целом северном делу Сурчина бити подигнута индустријска постројења, нарочито на потесу према аеродрому, док је јужни део намењен туристичким објектима попут великог голф-комплекса у Бечмену. „Пепси”, „Мелт”, „Еврокарго”, „Челик” и „Зорасистем” већ су се настанили у општини и запослили неколико стотина радника – подсећа Јаношевић.

Индустријалци које ће град покушати да „намами” јесу они који послују искључиво еколошки чистом технологијом. Чучковић би волео да у Београду види неку врсту зоне информатичке индустрије попут оне која би ускоро требало да буде изграђена у Инђији.

– Информатички паркови, телекомуникације, аутоиндустрија, прерада воћа и поврћа у Гроцкој, машинска индустрија уз термоелектране у Обреновцу... То је оно што очекујемо да видимо овдеза неколико година, али сви они ће морати да донесу технологију која неће угрожавати животну средину – набраја Чучковић.

В. Вукасовић
Н. Миковић