Емпатија и домови за старе

Откако је реч „емпатија” ушла у наш свакодневни речник, изговара се у сваком тренутку, у свакој прилици. Реч се толико истрошила у нашем говору да се заборавило њено значење. У стварном животу недостају истинско разумевање, саосећање, приврженост, према свим људима: несрећним, болесним, старим.

Да не бисмо заборавили и да бисмо боље разумели, уместо емпатија, требало би користити нашу реч саосећање.

А непоштовање и несаосећање доживела сам, непосредно пред Нову годину, у дому за старе.

Свог оца сам неговала и чувала неколико година. Његове деведесет две године биле су озбиљне и тешке, како за тату, тако и за мене. Дошао је тренутак када више нисам знала како да му помогнем и олакшам муке. Гајила сам наду да ће му бити омогућено пружање неопходне и стручне здравствене неге у болници, на одељењу геријатрије. Безуспешно. Само сам га додатно истраумирала, водећи га од лекара до лекара. Поднео је стоички.

Размишљала сам да ли мој отац, у стању у каквом је био, може да буде у дому за старе. Рекли су да може. Изабрала сам дом у близини стана, на Бањици. Да му будем ближе и да могу свакодневно да га посећујем. Схватио је ситуацију и сложио се с тим.

Али у дому није као код куће. Није био добродошао јер, како каже особље, „био је немиран у кревету, нарочито ноћу и тако узнемиравао остале кориснике”. А мучили су га болови у леђима и од њих није могао да устане, а камоли да хода. Само се померао, можда нешто говорио, јер је и глас полако губио.

У критиковању мог оца, истицала се дипломирана социјална радница. Свакодневно му је говорила да није добар. Није имала речи утехе, саосећања, да га мало смири. А он ми је то преносио чим бих стигла у посету.

Знала сам, јер ме је она редовно извештавала о „несташлуцима” мога оца. Слала ми је слике мога оца, у кревету, које је требало да потврде њене тврдње. Било ми је тужно.

Као решења, предложила ми је да оца водим код психијатра или да променимо дом. Поновила је то више пута. После пет дана, проведених у дому, решила сам да оца изведем одатле. Тог јутра ми је социјална радница послала три слике беспомоћног оца у кревету, с раздрљеним пеленама око њега. И написала у поруци да су то слике, „чисто информативно, зашто раскидамо уговор”. Било ми је страшно тешко.

Деловало је тако грубо, себично и без трунке саосећања.

Дошла сам по њега у заказано време. Кукао је, без гласа.

Непрофесионализам је доказала тако што нас није ни испратила, мада је била у дому. Сву процедуру око отпуста препустила је неговатељицама (потписивање отпусне листе, повраћај новца).

Некако смо превезли оца до стана, неких десетак минута. Немо је кукао, без гласа и с гримасама. Био је то надолазећи крај. Како смо га положили у његов кревет, тако је умро.

Тешко ми је што сам уопште дала оца у дом, али ми је било лакше на помисао да је ипак умро у свом дому.

Додатно ме погодило одсуство саосећања и присуство непрофесионалности младе социјалне раднице, у послу за који се школовала. Признајем, тежак је посао који се ради у дому за старе, поготову за младе људе. Али морају имати довољно стрпљења и саосећања према старима којима је крај известан и веома близу.

Такође знам да има доста примера домова за старе за које се износе само позитивна искуства корисника. Надам се да је мој пример међу малобројнима.

Мирјана Младеновић,
Нови Београд