Глас у Србији вреди седам евра

Критикујући нештедимице Владу Србије ових дана (и поводом 100 дана рада и због реакције на признање Косова од стране Црне Горе и Македоније и због понашања пред надолазећу финансијску кризу), и не разликујући се по интензитету тих оптужби од других опозиционих странака, Либерално-демократска партија ипак и даље пружа подршку кабинету Мирка Цветковића. Одговарајући на питање зашто је то тако, Чедомир Јовановић каже за „Политику” да води рачуна о интересима грађана које ЛДП представља у Скупштини Србије и да се тај њихов заједнички циљ поклапа с једним од, макар декларативних, приоритета владе Мирка Цветковића – европским интеграцијама.

Говорећи о учинку владе у прва три и по месеца, лидер ЛДП-а је рекао да она ништа не покушава да промени у односу на политику коју је водила претходна, да не сумња у њено европско опредељење, али да сумња у њене капацитете за тај посао.

У чему се онда ова влада разликује од претходне, Коштуничине, владе?

Већина ове владе је била ангажована и у претходној и потребно је много више труда како би нас уверила да је заиста спремна да води другачију политику од оне коју је водила у претходном периоду. Одлука да се сада примењује Коштуничин Акциони план, који ни сам Коштуница није примењивао тако ригидно, нажалост није и једина блискост бивших и садашњих власти. Парадоксално је што упркос тој истини ми не смемо игнорисати чињеницу да у антиевропским околностима, које уз дојучерашње коалиционе партнере и сама ствара, та иста влада како-тако покушава да нас приближи ЕУ. При том верујући у могућност неодрживог паралелизма у којем су могући и Европа, и Косово, и Брисел, и Москва, и демократска транзиција и помирење са свим оним што је недемократско а уништило је нашу земљу.

Докле ћете онда задржавати тај конструктиван однос према њој?

Ако су пред Србијом европски изазови, влада ће моћи да рачуна на нашу подршку. У сваком другом послу бићемо као и до сада на супротним странама.

А да ли може да рачуна на ваше учешће у владајућој коалицији, ако се укаже потреба?

Не постоји могућност реконструкције владе уз подршку ЛДП-а, Мислим да је свима јасно да идеја уласка ЛДП-а у власт мора бити праћена јасним програмом. За реализацију тог програма, међутим, не постоје капацитети унутар тако компликоване коалиције која би била формирана реконструкцијом владе.

Александар Вучић је дуго очекивано потписивање декларације о помирењу између ДС-а и СПС-а довео у везу с коначним именовањем директора јавних предузећа у Београду. Пошто је ЛДП на неки начин део градске власти, мислите ли да су те две ствари повезане?

Узроци одлагања тог потписивања нису у Скупштини града. То је, иначе, политичка естрада у којој је превише лицемерја и мало осећаја за јавни интерес. Нико не тражи од Тадића и Дачића да се мире, како због тога што се заправо никад нису свађали, тако и због чињенице да од тог помирења нема никакве користи за нашу земљу. Направили су владу и потребни су њени резултати.

Оценили сте да се влада „саплела” на послу европских интеграција. Шта је то што је могла да уради, а није? Да ли мислите, рецимо, да није имала вољу да ухапси Ратка Младића због чега није одблокиран ССП?

Европа нам је толико пута прогледала кроз прсте да немамо право да сада упиремо прстом у Брисел указујући на такав начин где је заправо узрок проблема у нашем посртању на послу европских интеграција. У априлу смо добили ССП, упркос чињеници да по ко зна који пут Европа прави уступке неспособној Србији.

Мислите неспособне да ухапси Ратка Младића?

Да.

Није ли таква оцена преурањена? Ипак је тек сто дана ове владе, а за то време су већ изручили Караџића.

Влада је ухапсила Караџића, али није ухапсила Младића. То је половичан успех који није био довољан за наставак европских интеграција.

А шта је влада, или владајућа коалиција, могла да уради да избегне блокаду парламента, чија је последица то да још нисмо усвојили законе неопходне за безвизни режим?

Прво, влада мора да има много више способности како би парламент функционисао, влада је та која дефинише дневни ред, не дефинише га ЛДП. Влада је та од које је зависило да ли ћемо радити у јулу, августу или не…

Не видите проблем у препиркама радикала и бивших радикала, у опструкцији опозиције?

Прича о опструкцији опозиције је одраз опште анемије која је карактеристична за ту владајућу коалицију, потврда недостатка потенцијала. То је чисто лузерство. Водио сам парламентарну већину када је у сваком тренутку за расправу било потребно 126 посланика. Данас владајућа коалиција у дану за гласање то не може да обезбеди. Мени су тада опозиција били и Шешељ, и Николић, и Палма, и Пелевић, и Коштуница, цео ДСС, СПС. У тренутку хапшења Слободана Милошевића, Скупштина је са свима њима заседала. Тада је то било нормално баш као што данас није нормално да власт због хапшења Караџића, односно радикалских подела, парламент држи или затвореним за реформске иницијативе или отвореним за исмевање демократског поретка.

Али опет сматрате да бољу владу не можемо да имамо у догледно време?

За бољу владу морамо да радимо. Мислим да је у овом тренутку јако важно показати спремност да се овој влади помогне, како би се макар и минимално остварила очекивања друштва. Али предуслов за било какву корист од једног таквог поступка је спремност владе да прихвати такав однос.

Пошто тако жучно критикујете и реакцију Београда на признање Косова које је стигло из Подгорице и Скопља, како бисте Ви поступили да сте сада у власти?

Мислим да нам је потребна потпуно нова политичка визија. Уместо бежања од наших суседа био нам је потребан разговор с њима око тема у којима можемо развијати партнерство. Паралелно с чињеницом да се око неких питања наслеђених из прошлости разилазимо.

Али шта је требало урадити када блиске државе признају отцепљени део ваше територије?

Србија је то требало да констатује са уверењем да је ово последње размимоилажење између Београда и Подгорице, или Београда и Скопља. Морали смо да пошаљемо јасну поруку да то сматрамо последицом погрешне политике вођене у прошлости, јер смо ми одговорни за Косово, много више од Црне Горе или Македоније. С главом коју нашим грађанима власти гурају у песак јасно је да се не може сакрити чињеница да те две државе морају да избалансирају своје односе с Косовом, баш као што морају да их избалансирају и са Србијом.

Ви нисте за поделу Косова, али је ли то нереална опција и ако, рецимо, Међународни суд правде донесе пресуду у корист Србије, па се отвори могућност за неке нове преговоре?

Идеја о подели Косова потиче из политичког арсенала 20. века. Постоји неколико разлога због којих за њу немам разумевања. Основни је у чињеници да је она најдубље антиевропска. Иако ми је јасно да би већина друштва следила логику боље врабац у руци, него голуб на грани, боље ишта него ништа. Та порука ми је посебно неприхватљива зато што стиже из истих оних кругова који су распарчали Југославију наводно бранећи идеју јединствене Србије.

А Ви не мислите да је боље ишта него ништа?

Та идеја ни на какав начин не гарантује да то неће бити само још једна етапа у неуспешном редефинисању читавог овог простора. И због тога је наше „не” врло јасно: не делимо Косово зато што се не смеју делити Србија, Македонија, Босна... За сваког нормалног ово је довољно објашњење, не постоји јача аргументација од ове.

А рецимо то што је Србија суверена држава, а Косово није?

Ми са опредељењем за које се залажемо не остајемо таоци тог концепта 20. века, у којем само као народ поражени у читавом низу драматичних ситуација. Процес редефинисања односа Косова и Србије мора бити усмерен пре свега ка подизању унутрашњих квалитета у Србији. Србија треба да буде земља која плени, прво своје грађане а потом и оне који се налазе око ње. Наши универзитети морају постати универзитети на којима желе да студирају и косовски Албанци, наша економија мора постати економија у којој простор за себе траже и они Албанци који тај простор не могу да пронађу у економском моделу Косова…

Да ли је то начин за повратак Косова под окриље Србије?

Мислим да кроз спремност да напустимо идеју која је неостварива, идеју борбе за право српске државе да управља Косовом упркос чињеници да је она то право изгубила пре десет година, ми покушавамо да први пут овде афирмишемо идеју модерног времена о партнерству у превазилажењу историјских проблема и дефинисању односа који су предуслов за блискост наша два народа. Ако Олмерт, који напушта кабинет израелског премијера, то чини с поруком „Заборавите пројекат Израела 20. века”, онда и ми морамо бити спремни да напустимо илузије превазиђене политике која је, у недостатку демократских идеја, овом друштву понудила остварење националног сна који се завршио националном мором.

Сматрате да ће се однос Србије према Еулексу кад-тад пред ову владу поставити као тема или препрека за европске интеграције. Ако до тога дође, а ова влада је рекла да јој је Косово ипак важније од ЕУ, како ћете се Ви поставити?

Оног тренутка када у влади кажу да постоји значајнији приоритет од европских циљева, ми ћемо тражити смену владе и ванредне изборе. Тачно је да су председник Републике и поједини функционери владе у предизборној кампањи слали поруке да би се суочени са избором Косово или Европа одлучили за Косово. Али, хајде да покушамо да верујемо како је то било само због избора.

Савет за борбу против корупције и „Транспарентност Србија” указују да у Предлогу закона о агенцији за борбу против корупције није прецизно регулисана област финансирања партија, која се сматра једним од главним извора корупције. Јесте ли покушали неким амандманима да утичете на то?

Јесмо. Али ми морамо да мењамо Закон о финансирању странака, то две године безуспешно тражимо јер немамо подршку ниједне друге странке у парламенту. За нас није табу разговор о односу политике и бизниса. Ми никада нисмо политику градили на концепту на којем су је градили сви други, од радикала и ДСС-а до Динкића и Тадића. Уместо прецизних правила сви су они од друштва тражили подршку уверавајући осиромашене грађане да су заправо сиромашнији од њих, преварених и опљачканих током последњих 20 година. Сада им се све враћа као бумеранг јер су, по правилу, они ти који су највише трошили у кампањама. Најбоља потврда свега тога су наши изборни резултати. Цена гласа у Србији тешко може да се спусти испод седам евра а да не останете без тог истог гласа. То је стандард.

Објасните то.

Као што знате, колико вас коштају новине кад изађу из штампарије, без обзира на цену коју одштампате, сваки политичар зна истину о стварним трошковима кампање у којој се бори за сваки глас. На крају, када се подвуче црта, глас у Србији јако тешко може да кошта испод седам евра. Ако се спустите испод тога, као што је урадио ЛДП, немојте да будете изненађени због тога што сте добили 5,2 а не осам процената колико су истраживачи видели до последњег тренутка.

Значи, ако је неко освојио милион гласова, морао је да уложи бар седам милиона евра?

Минимално. Говорим о следећем: о чињеници да сам ја, рецимо, говорио на скупу у Лесковцу, али, нажалост, две трећине бирачког тела је у 140 села око Лесковца у која ја нисам отишао.

Зато што нисте имали паре?

Нисам имао могућности. Ни ја ни неко други из ЛДП-а. Ми јесмо имали у овој кампањи 10.000 волонтера, али њихова спремност на жртвовање не може бити искључиви одговор на потребе у кампањи. Колико год да волите Европу и радите несебично за модерну Србију, до села удаљеног 50 километара можете стићи само ако за бензин понудите новац. О томе говорим, не о идеји да неко ко има милионе може да купи власт у Србији.

Нешто ми се чини да нико до сада још није пријавио да је за неку кампању толико потрошио.

Па то је лицемерно. То је оно што ми хоћемо да променимо.

Значи, хоћете да кажете, ако сада помножимо са седам гласове с последњих избора, па то „сравнимо” с финансијским извештајима странака, и видимо да се то не слаже, можемо да закључимо да су ти извештаји лажирани?

То вам је уз нас из ЛДП-а сада рекао и Томислав Николић.

-----------------------------------------------------------

Тадић нам је све

У предизборној кампањи „сумњичили” сте Бориса Тадића да жели, давањем мандата нестраначкој личности, да обавља практично и премијерску функцију. Да ли бисте сада рекли да је та Ваша сумња била неоснована?

Мислим да је јасно да би најтеже питање у било ком квизу било питање којим би се од учесника тражило да наведе бар три министра у влади коју је формирао Борис Тадић, настојећи да управо оствари тај концепт по којем ће влада отићи у други план, а он преузети кључну улогу у Србији као њен председник. Не мислим да је то добро и очигледно да већ сада, и због губитка ауторитета те владе и одсуства било какве способности у њеном свакодневном раду, имамо велику штету. Председник Републике је код нас и главни уредник свих новина, и председник Врховног и Уставног суда, он је и премијер, и министар, и бави се и концесијом, и спољном политиком, и …

Оптужујете Тадића за све то? Да утиче на медије, судове…

Чак и ако то не жели, то је нешто што се само по себи подразумева због система који је створен. И он ће пре или касније схватити да је жртва једног таквог концепта. Не оптужујем га. Говорим о систему у којем се не очекују одлуке од министара, или председника владе, него од председника државе, који реализацију тих одлука делегира онима који би заправо били дужни да их доносе.

Па како је створен тај систем?

Тај систем је створен због опредељења Бориса Тадића. То је био његов циљ и он треба да одговори зашто је то тако.