Како сам преживео стрељање (1)

Био сам ученик друге године Учитељске школе. Септембра месеца све школе у граду почеле су нормално да раде. Ја сам као и сви моји другови сваког дана пролазио главном улицом с једног на други крај града где ми је била школа. Често смо у јутарњим часовима безазлено и радознало посматрали колоне Немаца како се крећу у пуној ратној опреми у правцу Горњег Милановца. Тихо смо међусобно говорили да иду у борбу против партизана. По повратку из школе гледали смо и аутобусе Црвеног крста у коме су били рањени али и мртви Немци. Знали смо да се воде борбе око Дивостина, Бара, Врашћешнице и других места према Горњем Милановцу

Освануо је сунчани јесењи дан 20. октобар. Као и обично, пошао сам у школу. Ишао сам устаљеним путем не слутећи ништа. На улицама је било нешто више ужурбаног света него обично, али на то нисам обраћао пажњу. Видео сам Немце како воде неке групе људи у правцу Шумарица. Мислио сам да их воде на рад, нисам ништа слутио, ишао сам даље према школи. Када сам био стотинак метара од школе, група Немаца ме је зауставила и почела је да прикупља остале људе из кућа и са улица и ђаке који су ишли у школу, формирајући колону. Упитали смо, зашто нас задржавају. Одговорили су: "Да вам се овере легитимације". Већина Немаца тога дана добро је говорила српскохрватски језик. Ту смо стајали скоро један час док се формирала колона и онда смо кренули према Шумарицама.

У ову колону су прикључили и моје другове које су извели из Учитељске школе, професоре и директора школе Милоја Павловића. Када се колона приближила баракама, зауставили су нас и отпочео је претрес. Одузимали су све вредне ствари као: часовнике, табакере, новац, прстење и друго, које су бацали на гомилу. Ја сам имао ручни сат који ми је отац поклонио за положену малу матуру (осмогодишњу школу). Како је сат имао металну наруквицу која се растеже, а ја сам био у средини колоне, брзо сам га померио горе испод мишице, тако да га Немац није нашао приликом претреса. Захтевао је да отворим ђачку торбу, што сам и учинио, погледао је у њу, а ја сам му инстинктивно, посебно показао немачку читанку која се ту задесила. Погледао је, цинички се насмејао говорећи ми на нашем језику: "То ти више неће требати". Кад је претрес завршен, стрпали су нас у једну од три велике бараке у којима је већ било доста људи. Ове бараке су биле војне коњушнице а налазиле су се на периферији града. У току целог дана Немци су доводили људе разних занимања и година старости, од деце петнаестих година до седих стараца с преко 65 година. Међу њима је било болесних и хромих са штаповима и штакама које су Немци немилосрдно гурали унутра, тако да је до вечери барака била препуна. Сећам се да је негде око подне, с једном групом, доведен у бараку и хроми продавац пецива, с пуном корпом. Око њега су се скупили они који су имали новац да купе переце, кифле и погачице, а и они који нису имали, обично ђаци. За тили час пециво је распродато, а задовољан продавац се смешкао, иако је и сам гладан, не слутећи да тај новац никад неће предати власнику пекарске радње, нити оставити део зараде за своју децу.

Сећам се да су се то вече на вратима бараке појавила три немачка полицајца с "плочама" око врата и саопштили нам "да су бараке опкољене наоружаним војницима и да нико не покуша да бежи јер ће бити убијен". Поред бараке у којој сам био, то вече провели су једну колону људи, и после извесног времена огласише се митраљески рафали, а затим појединачно пуцање из пушака и пиштоља. Неко је у бараци рекао: "Стрељају познате комунисте". То су биле прве жртве фашистичког покоља. У току целе ноћи повремено су Немци са љотићевцима отварали врата бараке и прозивали поједине људе. Врло често се појављивао један плави високи љотићевац, мислим да се звао Срећко, који је извикивао имена по некога кога је тражио од бараке до бараке да би га извео. Били су то његови пријатељи или они чије су се породице снашле и давале убицама злато и друге вредне ствари, да им изведу сина, оца или брата. Такође су пуштани они који су се изјаснили као Мађари, Румуни, Албанци, Хрвати, итд.

Сећам се добро те језиве и стравичне ноћи, уочи извођења на стрељање, коју никад нећу заборавити. Барака је била препуна, није могло да се седне, већ смо се наслоњени једни на друге или на зидове барака, стојећи или чучећи таласали (љуљали). Око барака смејали су се Немци и звецкало је оружје, које је у ноћној тишини представљало злослутну неман. Више нас, чкиљило је неколико сијалица које су обасјавале главе људи утонуле у сопствене мисли и бриге. Свако је од нас тада живео свој посебан живот, листајући странице свог пређеног пута и питајући се шта се дешава. И шта ће се десити? Сећам се да ме је с тим мислима, онако стојећи, ухватио сан, па сам се њихао час лево час десно, како се маса померала. И тог момента, уснуо сам сан – да се с друговима и другарицама из школе налазим на екскурзији, да смо се збили једни уз друге да се сликамо. Док је фотограф намештао апарат, наишао је један старац с торбом и штапом, застао је, погледао нас је све редом и одједном је према мени уперио свој штап, говорећи: "Ти ћеш добро проћи". Тог момента сам се тргнуо из сна и схватио сурову истину где се налазим. Врата која су се повремено отварала да би још неког прозвала да изађе, реметила су тишину и прекидала мисли и бриге задремалих људи. Нисам могао више да дремам, нека ми је језа прожимала кости и цело тело, али су ми овај сан и речи старца стално биле на уму.

Јутарња светлост и мирис јесени полако су се увлачиле у бараку, кроз неколико високо подигнутих прозорчића и на отворима између дасака на зидовима бараке. Први снопови светлости обасјавали су наша убледела и забринута лица очекујући неизвесност. Негде око 7 часова, отворила су се врата бараке, на којима се појавило неколико до зуба наоружаних Немаца са узвиком: "Излазите, сто на рад". Ми који смо били ближе вратима, пођосмо напред, како бисмо што пре изашли из ове језиве бараке, мислећи да ћемо се на раду лакше дочепати слободе. Био сам међу последњима од оних који су требали да изађу, кад се иза мене чуше речи: "Синко, пусти мене, јачи сам и могу више да радим". Окренуо сам се, видео сам попа Цветића, избеглицу из Лике или Баније. "Добро оче", одговорих и он изађе, а врата се затворише.

Прошло је десетину минута, а одједном се зачу страшна митраљеска пуцњава. Они који су били близу зидина барака и они који су се попели на попречне греде кровне конструкције и гледали кроз прозорчиће повикаше: "Стрељају – све их побише". У бараци тренутно наста тајац и запрепашћење, јер смо схватили шта нас чека.

Прошло је врло мало времена, а другови који су били на гредама повикаше: "Терају колону из друге бараке". Опет се огласише рафали и појединачни пуцњи из пушака и пиштоља. Знали смо шта се дешава, али нико није више коментарисао, само су наши међусобни погледи све говорили.

Услед померања лево-десно, некако сам се опет нашао близу врата и поред директора моје школе Милоја Павловића. Од раније, породице су нам се познавале, и он ме упита: "Где су сте пресрели – нису те извели из школе". Објаснио сам како сам доспео у колону и у бараку. Мало смо још разговарали, а врата бараке се отворише и на њима се појави ледан љотићевац с питањем: "Да ли је ту Милоје Павловић и нека изађе". "Ту сам", одговори Милоје и пође према вратима. Знајући да је свако пуштен кога су појединачно прозвали, успео сам, инстинктивно, да му само кажем: "Кажите коју реч за мене".

Врата се нису затворила, а на два до три метра од њих стајао је злочинац Марисав Петровић, командант Љотићевог одреда, као моћник и силник коме су сва моћ и власт у руци. Када је Милоје пришао он му се обратио речима: "Господине директоре, ви знате шта сте радили, али ја вам поклањам живот". Милоје је одмерено и достојанствено упитао "Шта сам ја то радио?" "Ви сте многе генерације комуниста пропустили кроз школу а да ништа нисте предузимали против њих", говорио је Марисав подигнутим тоном. Настао је тајац, а тада су се чуле велике речи – још већег човека. "Није важно шта сам ја радио у слободној земљи, важно је оно шта ви сада радите заједно са окупатором". На ове речи силник се разбеснео као рис, викао је што је могао више: "Натраг у бараку, марш натраг", окренуо се и брзо отишао.