Војска је неопходна институција

Војска није играчка за децу већ озбиљна институција потребна за очување слободе у овом бурном времену. А када то није било бурно на овој балканској ветрометини?

Зато је неопходно увођење редовног војног рока у којем би се војници обучавали не само у руковању наоружањем и системима већ и значају стеченог знања, другарства које траје и после одслужења војног рока, о колективу и значају да једино удружени као целина могу извршити све задатке. Рад, ред и дисциплина се подразумевају, као и потреба извршења наређења и поштовања старешина који им кроз обуку помажу да постану зреле личности свесне својих обавеза и ван војске.

Нека мишљења о дужини трајања војног рока су опречна с потребама квалитетне обучености. Време од четири месеца је кратко за савлађивање свих обавеза, вештина, тактике, физичке спремности и успешног извршења задатака у свим метеоролошким условима. Нелогично је да тај краћи војни рок буде у летњим месецима, јер се борба за слободу води и зими, по киши, ветру и другим природним непогодама, јер војници нису на летовању већ на обуци – и стручној, али и оној која се тиче одрастања и привременог одвајања од родитељске бриге, топлог кревета, спавања до подне и ноћних излазака који трају до јутарњих сати.

Из личног искуства и рада с војницима сматрам да је потребно трајање војног рока од најмање шест месеци, уз касније редовно учешће на војним вежбама. Оне су потребне подсећања на научено, али и за упознавање с новинама које непрекидно настају.

Да ли вреди одличан стрелац ако не може да потрчи или дуже издржи напоре марша? Или обратно – ако је физички способан, а не може да погодити циљ? Да ли је погоднији заклон камен или жбун? Добићете различите одговоре. Ово изгледају као ситнице у обуци, али се њиховим савлађивањем штите животи бораца.

У обуци би било добро користити и искуства пензионисаних старешина, јер имају и животно и борбено искуство, које свакако може помоћи у обуци и у овом времену.

Запад има Бетмене, Супермене, Спајдермене... Ми немамо фиктивне, него праве хероје – Милоша Обилића, Карађорђа, војводе Мишића, Милунке Савић, Бошка Бухе, Вере Благојевић, мајора Милана Тепића, генерала Лазу са два сина, хероје са Кошара и Паштрика и још многе друге.

Успомене на такве људе треба чувати и неговати и кроз обуку војника, учећи младе на њиховим примерима, који не смеју остати затрпани у албумима успомена.

Јанко Мићић