Vojska je neophodna institucija

Vojska nije igračka za decu već ozbiljna institucija potrebna za očuvanje slobode u ovom burnom vremenu. A kada to nije bilo burno na ovoj balkanskoj vetrometini?

Zato je neophodno uvođenje redovnog vojnog roka u kojem bi se vojnici obučavali ne samo u rukovanju naoružanjem i sistemima već i značaju stečenog znanja, drugarstva koje traje i posle odsluženja vojnog roka, o kolektivu i značaju da jedino udruženi kao celina mogu izvršiti sve zadatke. Rad, red i disciplina se podrazumevaju, kao i potreba izvršenja naređenja i poštovanja starešina koji im kroz obuku pomažu da postanu zrele ličnosti svesne svojih obaveza i van vojske.

Neka mišljenja o dužini trajanja vojnog roka su oprečna s potrebama kvalitetne obučenosti. Vreme od četiri meseca je kratko za savlađivanje svih obaveza, veština, taktike, fizičke spremnosti i uspešnog izvršenja zadataka u svim meteorološkim uslovima. Nelogično je da taj kraći vojni rok bude u letnjim mesecima, jer se borba za slobodu vodi i zimi, po kiši, vetru i drugim prirodnim nepogodama, jer vojnici nisu na letovanju već na obuci – i stručnoj, ali i onoj koja se tiče odrastanja i privremenog odvajanja od roditeljske brige, toplog kreveta, spavanja do podne i noćnih izlazaka koji traju do jutarnjih sati.

Iz ličnog iskustva i rada s vojnicima smatram da je potrebno trajanje vojnog roka od najmanje šest meseci, uz kasnije redovno učešće na vojnim vežbama. One su potrebne podsećanja na naučeno, ali i za upoznavanje s novinama koje neprekidno nastaju.

Da li vredi odličan strelac ako ne može da potrči ili duže izdrži napore marša? Ili obratno – ako je fizički sposoban, a ne može da pogoditi cilj? Da li je pogodniji zaklon kamen ili žbun? Dobićete različite odgovore. Ovo izgledaju kao sitnice u obuci, ali se njihovim savlađivanjem štite životi boraca.

U obuci bi bilo dobro koristiti i iskustva penzionisanih starešina, jer imaju i životno i borbeno iskustvo, koje svakako može pomoći u obuci i u ovom vremenu.

Zapad ima Betmene, Supermene, Spajdermene... Mi nemamo fiktivne, nego prave heroje – Miloša Obilića, Karađorđa, vojvode Mišića, Milunke Savić, Boška Buhe, Vere Blagojević, majora Milana Tepića, generala Lazu sa dva sina, heroje sa Košara i Paštrika i još mnoge druge.

Uspomene na takve ljude treba čuvati i negovati i kroz obuku vojnika, učeći mlade na njihovim primerima, koji ne smeju ostati zatrpani u albumima uspomena.

Janko Mićić