Поново ратни бубњеви у Европи

Слободан Самарџија

Борбену моћ Русије дефинитивно није могуће поредити с оним чиме укупно располажу западне државе чланице војних савеза попут НАТО-а или АУКУС-а и зато би руско деловање у случају неког новог глобалног ратног сукоба морало да буде – асиметрично, сматрају упућени у војна збивања. То значи да би одбрамбена (а потенцијално и офанзивна) тактика највеће државе на свету требало да се заснива на најсавременијим борбеним средствима, пре свега на балистичким и крстарећим ракетама опремљеним разорним бојевим главама, па ако је потребно и – нуклеарним.

У Москви су свесни чињенице да у државама које сачињавају западну војну алијансу живи скоро милијарду људи и да годишњи издаци за одбрану достижу безмало 1,5 хиљада милијарди долара. Гледано кроз поменуте суме, сама по себи намеће се мисао да овако моћној сили нико не може да се супротстави, па ни Русија са својих нешто мање од 144 милиона житеља и војним буџетом од око 100 милијарди долара. И то у ратним околностима.

Ипак, скретање у нуклеарни обрачун на међународној, пре свега европској сцени изазвао би праву апокалипсу, објаснио је недавно Дмитриј Медведев, председавајући руског Савета безбедности и бивши домаћин Кремља (2008–2012), подсећајући западне лидере да би својим суграђанима требало коначно да објасне у којем правцу се крећу њихове политике и какав би одговор на то могао да уследи.

Медведев је од самог почетка рата у Украјини, који се врло брзо претворио у посредан сукоб САД и Русије, на себе преузео улогу „јастреба” остављајући шефу државе Владимиру Путину довољно простора за смиренију комуникацију са Западом. Посебно са оним земљама које не подржавају тврду политику Вашингтона, а таквих је подоста и у Европи. Оваква подела улога испоставила се као врло ефективна и омогућила је Русији да у јавност пошаље и неке поруке које би, да су дате директно из председничког кабинета, свакако деловале преоштро.

У Москви је у више наврата саопштавано да у плану немају никакав сукоб са НАТО-ом или ЕУ. Ипак, околности наводе на другачије размишљање. Поготово што су пукотине које се јављају у тврђави западне војне алијансе, па и самој Европској унији, све видљивије. Ово, наравно, не значи да су два поменута савеза у кризи, али истиче и разлике. А непостојање чврстог заједништва и јасне перспективе могло би да изазове спорове који би лако могли да се прошире далеко ван граница појединачних држава. Уосталом, и учестали протести пољопривредника и запослених по великим европским метрополама указују на то да не размишљају сви на континенту једнако. Као и да су многи с правом бесни.

Издвајањем за наоружање и подршком шефу украјинске државе Володимиру Зеленском у Вашингтону су јасно ставили до знања да је њихов превасходни циљ успостављање америчке доминације у бившој совјетској републици. Стотине милијарди уложених у наоружање украјинске војске, пуна подршка војним командантима у Кијеву, сателитско надгледање фронта и руковођење паљбом украјинске артиљерије, медијско покривање рата... – све је у функцији интереса прекоатлантског моћника. Али, истовремено, све се ломи и преко леђа Европљана. Управо њима упућена је порука Дмитрија Медведева.

Све наведено враћа нас на прошлогодишњу иницијативу руског професора и војног аналитичара Сергеја Караганова: „Русија мора Западу, једном за свагда, да стави до знања докле сеже праг њене нуклеарне трпељивости и да покаже да је у стању да, ако затреба, делује и – превентивно”. Наравно, оваква политика не би се односила само на просторе Европе са којих по евроазијског џина долази највећа претња, а актуелне су Пољска, Украјина, Шведска, Финска..., већ и много даље у дубину континента”, нагласио је тада Караганов.

А данас, уместо да се страсти смирују, разлози за забринутост се гомилају. Управо је у току велика војна вежба НАТО-а у којој учествује око 90.000 војника из свих земаља алијансе. Њима је придодато 1.100 борбених возила, 133 тенка, 533 транспортера, као и 50 пловних јединица и 80 хеликоптера. У приправност су стављени дронови, млазни ловци...

Вреди поменути да су сличне „ратне игре”, тада у режији Русије и Белорусије, организоване и почетком 2022, непосредно пред почетак Специјалне војне операције, како у Москви називају улазак руских оружаних снага у делове суседне Украјине. Уследили су потом и маневри под називом „Восток 2022”, у којима су, поред Русије, учествовали и припадници армија Кине, Индије, Белорусије, Таџикистана и Монголије.

Гомилање војски ретко кад је било у функцији обуке новопридошлих регрута и њихових команданата. Увек је била реч о покушајима да се „опипа” стање на терену, расположење локалног становништва, одреди тренутак за истинску акцију... А играти такве игре на осетљивом европском простору дефинитивно не подразумева жељу да се нарастајућа агресија стави под контролу.