Ponovo ratni bubnjevi u Evropi

Slobodan Samardžija

Borbenu moć Rusije definitivno nije moguće porediti s onim čime ukupno raspolažu zapadne države članice vojnih saveza poput NATO-a ili AUKUS-a i zato bi rusko delovanje u slučaju nekog novog globalnog ratnog sukoba moralo da bude – asimetrično, smatraju upućeni u vojna zbivanja. To znači da bi odbrambena (a potencijalno i ofanzivna) taktika najveće države na svetu trebalo da se zasniva na najsavremenijim borbenim sredstvima, pre svega na balističkim i krstarećim raketama opremljenim razornim bojevim glavama, pa ako je potrebno i – nuklearnim.

U Moskvi su svesni činjenice da u državama koje sačinjavaju zapadnu vojnu alijansu živi skoro milijardu ljudi i da godišnji izdaci za odbranu dostižu bezmalo 1,5 hiljada milijardi dolara. Gledano kroz pomenute sume, sama po sebi nameće se misao da ovako moćnoj sili niko ne može da se suprotstavi, pa ni Rusija sa svojih nešto manje od 144 miliona žitelja i vojnim budžetom od oko 100 milijardi dolara. I to u ratnim okolnostima.

Ipak, skretanje u nuklearni obračun na međunarodnoj, pre svega evropskoj sceni izazvao bi pravu apokalipsu, objasnio je nedavno Dmitrij Medvedev, predsedavajući ruskog Saveta bezbednosti i bivši domaćin Kremlja (2008–2012), podsećajući zapadne lidere da bi svojim sugrađanima trebalo konačno da objasne u kojem pravcu se kreću njihove politike i kakav bi odgovor na to mogao da usledi.

Medvedev je od samog početka rata u Ukrajini, koji se vrlo brzo pretvorio u posredan sukob SAD i Rusije, na sebe preuzeo ulogu „jastreba” ostavljajući šefu države Vladimiru Putinu dovoljno prostora za smireniju komunikaciju sa Zapadom. Posebno sa onim zemljama koje ne podržavaju tvrdu politiku Vašingtona, a takvih je podosta i u Evropi. Ovakva podela uloga ispostavila se kao vrlo efektivna i omogućila je Rusiji da u javnost pošalje i neke poruke koje bi, da su date direktno iz predsedničkog kabineta, svakako delovale preoštro.

U Moskvi je u više navrata saopštavano da u planu nemaju nikakav sukob sa NATO-om ili EU. Ipak, okolnosti navode na drugačije razmišljanje. Pogotovo što su pukotine koje se javljaju u tvrđavi zapadne vojne alijanse, pa i samoj Evropskoj uniji, sve vidljivije. Ovo, naravno, ne znači da su dva pomenuta saveza u krizi, ali ističe i razlike. A nepostojanje čvrstog zajedništva i jasne perspektive moglo bi da izazove sporove koji bi lako mogli da se prošire daleko van granica pojedinačnih država. Uostalom, i učestali protesti poljoprivrednika i zaposlenih po velikim evropskim metropolama ukazuju na to da ne razmišljaju svi na kontinentu jednako. Kao i da su mnogi s pravom besni.

Izdvajanjem za naoružanje i podrškom šefu ukrajinske države Volodimiru Zelenskom u Vašingtonu su jasno stavili do znanja da je njihov prevashodni cilj uspostavljanje američke dominacije u bivšoj sovjetskoj republici. Stotine milijardi uloženih u naoružanje ukrajinske vojske, puna podrška vojnim komandantima u Kijevu, satelitsko nadgledanje fronta i rukovođenje paljbom ukrajinske artiljerije, medijsko pokrivanje rata... – sve je u funkciji interesa prekoatlantskog moćnika. Ali, istovremeno, sve se lomi i preko leđa Evropljana. Upravo njima upućena je poruka Dmitrija Medvedeva.

Sve navedeno vraća nas na prošlogodišnju inicijativu ruskog profesora i vojnog analitičara Sergeja Karaganova: „Rusija mora Zapadu, jednom za svagda, da stavi do znanja dokle seže prag njene nuklearne trpeljivosti i da pokaže da je u stanju da, ako zatreba, deluje i – preventivno”. Naravno, ovakva politika ne bi se odnosila samo na prostore Evrope sa kojih po evroazijskog džina dolazi najveća pretnja, a aktuelne su Poljska, Ukrajina, Švedska, Finska..., već i mnogo dalje u dubinu kontinenta”, naglasio je tada Karaganov.

A danas, umesto da se strasti smiruju, razlozi za zabrinutost se gomilaju. Upravo je u toku velika vojna vežba NATO-a u kojoj učestvuje oko 90.000 vojnika iz svih zemalja alijanse. Njima je pridodato 1.100 borbenih vozila, 133 tenka, 533 transportera, kao i 50 plovnih jedinica i 80 helikoptera. U pripravnost su stavljeni dronovi, mlazni lovci...

Vredi pomenuti da su slične „ratne igre”, tada u režiji Rusije i Belorusije, organizovane i početkom 2022, neposredno pred početak Specijalne vojne operacije, kako u Moskvi nazivaju ulazak ruskih oružanih snaga u delove susedne Ukrajine. Usledili su potom i manevri pod nazivom „Vostok 2022”, u kojima su, pored Rusije, učestvovali i pripadnici armija Kine, Indije, Belorusije, Tadžikistana i Mongolije.

Gomilanje vojski retko kad je bilo u funkciji obuke novopridošlih regruta i njihovih komandanata. Uvek je bila reč o pokušajima da se „opipa” stanje na terenu, raspoloženje lokalnog stanovništva, odredi trenutak za istinsku akciju... A igrati takve igre na osetljivom evropskom prostoru definitivno ne podrazumeva želju da se narastajuća agresija stavi pod kontrolu.