Србија и њена европска будућност

Скоро свакодневно читамо на странама „Политике” и других режимских медија негативне коментаре на тему Европске уније и посебно њеног наводног непријатељског односа према Србији и српском народу, при чему је питање односа према Косову и тзв. дијалогу један од главних аргумената. Да оставимо овом приликом на страну сложену тему Косова и питања како смо доспели овде где смо данас и ко је све томе допринео, а да се посветимо питању зашто је све чланство у Европској унији битно за Србију.

Да почнемо са цитирањем насумице само неких од наслова у медијима који су се појавили током последњих дана:

Србија је већ дванаесту годину заредом наставила да пада на светској листи перцепције корупције коју објављује организација Транспарентност; сада смо на 104. месту у свету; у региону Балкана на лошијем месту је само БиХ;

 Агенција за заштиту животне средине РС је пре пар дана објавила да је ваздух „јако загађен у више градова у Србији”, укључујући Београд, Косјерић, Нови Пазар, Панчево, Смедерево, Ужице и Ваљево;

Европски парламент гласа о резолуцији посвећеној проблемима намештених избора у Србији;

ЕУ је донирала 12 милиона евра за лабораторије института за јавно здравље у Београду, Крагујевцу и Нишу...

Шта експлицитно или имплицитно повезује горње и многе сличне вести? Одговор: питање чланства Србије у Европској унији је конкретно питање даљег уређења и развоја наше земље по бројним темама од којих зависи свакодневни живот, здравље и просперитет, као и будућност људи у Србији: од тога како, на пример, функционишу њене институције, како се штите права и какав је третман грађана, преко тема попут здравља, образовања, загађености воде, ваздуха и земље, до економских тема, као што су инвестиције, трговина, регионални развој, услови пословања итд.

Већина европских држава које су чланице Европске уније нису укључене у ту организацију због неког апстрактног идеолошког разлога него из врло практичних разлога. Већина проблема којима се јавне власти европских и других држава баве превазилазе државне границе – од проблема миграција, вођења нових технологија, заразних болести до климе и животне средине итд. Без обзира на то што Србија не седи за столом где се о поменутим и разним другим темама одлучује (боље рећи за стотинама столова – толико је радних група које свакодневно разматрају исто толико различитих тема од значаја за европске грађане), она ће, хтела – не хтела примењивати одлуке ЕУ, јер су наши прописи најчешће ближи или даљи одраз прописа који се договарају и усклађују унутар ове европске интеграције.

Без обзира на то какви су начин и динамика решавања косовског питања, поменута питања остају витална и лични интерес за сваког грађанина Србије. Стога наш елементарни интерес подразумева да будемо у сали где се одлучује, а не у чекаоници где се одлуке примају. Као што се то често каже, питање реформи у нашој земљи, тј. процеса уласка у ЕУ, није апстрактна тема већ наш насушни национални и друштвени интерес. Ово се, на пример, јасно показује и кроз директно искуство земаља које су у нашем непосредном суседству – од Хрватске и Мађарске до Румуније или Грчке. Довољно је проћи кроз неке државе централне Европе па увидети у којој мери је чланство у ЕУ током последњих деценија изменило слику тих земаља, њихових градова, села и друштва у целини. Просечан реални БНП по глави становника Пољске је тако у току једне деценије (2008–2018) у односу на просек ЕУ порастао са око 55 одсто на 70 одсто, док је просек Румуније порастао са око 50 одсто на 65 одсто (просек реалног БНП-а Србије у односу на просек ЕУ расте пужевим кораком и данас износи око 44 одсто).

Нажалост, Србија драстично касни и у формалном у процесу приближавања Европској унији, односно преговора о чланству. Преговори о приступању су практично стали: последња преговарачка рунда ЕУ и Србије („међувладина конференција”) одржана је још у децембру 2021. године – пре више од две године, откад нису отворени ниједан кластер или преговарачко поглавље. Влада Србије је прећутно жртвовала питање интеграције у ЕУ као стратешког циља Србије како би наставила спољнополитичко „балансирање” (или врлудање) између великих сила, што се у јавној пропаганди представља као врхунац дипломатске умешности, без обзира на то што су слаби резултати тог дипломатског жонглирања, односно непостојећи интерес за грађане и друштво.

Ипак, спорост интеграције је само делимичан разлог због чега је дошло до драстичног пада популарности ЕУ у јавности Србије (који је далеко најнижи у региону). Важан разлог је спровођење бизарне али систематске антизападне и анти-ЕУ пропаганде у медијима који су под утицајем владајућих кругова. Тако је, према истраживању организације Црта, број антизападних извештаја у различитим традиционалним медијима под утицајем власти (новине, портали, ТВ) у периоду 2017–2022. сваке године константно растао од 1.534 на чак 5.811 негативних извештаја. Очигледно је да се радило о систематској кампањи, која је, између осталог, довела до данашњег стања у гледањима српске јавност у којој се већински скоро аутоматски критикују ЕУ, САД и Запад у целини, за разлику од позитивних ставова према, на пример, Кини и Русији. Како се овај тренд уклапа у прокламовану стратешку политику која још од 2012. године има за наводни циљ укључивање Србије у ЕУ, врло тешко је објаснити. Још је необичније да се слични, па и екстремнији погледи у односу на ЕУ, запажају и код младих, иако су они истовремено и она друштвена категорија која је највише оријентисана на образовање, тражење посла и, нажалост, на исељавање у земље чланице ЕУ, као и друге западне земље.

И поред великих политичких проблема и често оправданих замерки и критика које се упућују Европској унији, ова организација остаје најприроднији оквир у коме би требало да Србија решава различита регионална, као и развојна и друга питања. Уз све своје међусобне разлике, државе ЕУ истовремено нуде друштвенополитички и вредносни модел организације и развоја за земље кандидате, али исто тако и начин функционалног решавања међусуседских и ширих међудржавних односа. Брегзит, тј. излазак УК из ЕУ је дошао и прошао, а да није било домино ефекта на друге земље из простог разлога што је за свих 27 држава чланица останак у унији остало витално и стратешко национално питање. Не без разлога. Без обзира на серију криза кроз које су пролазила европска друштва, односно ЕУ – укључујући финансијску или недавну здравствену кризу – Унија се за сада показала као успешан оквир „колективне самозаштите” држава чланица и пример успешног превазилажења различитих криза и изазова.

Слабљење положаја Србије у односима са ЕУ, укључујући и потпуни губитак реформске динамике као и све негативнија слика режима СНС-а у земљама које би требало да буду наши природни партнери, неће помоћи ни када се ради о решавању за нас разних виталних националних или друштвених питања. Данас су у Србији институције заробљене, а грађани могу да страхују како ће бити третирани од стране државе – и као појединци и колективно – како то показује и најновији случај драстичних злоупотреба институција у изборном процесу – посебно оних београдских. Ово показује да је Србија већ предуго вођена у погрешном правцу. За превазилажење многобројних проблема у српском друштву неопходно је враћање земље на европски пут.

Потпредседник Европског покрета у Србији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa