Зајам може да даје и ташта, а кредит само банка

Ко је икада имао недоумицу у погледу тога ко може да одобрава кредите, а ко зајмове или позајмице, могао је ових дана да је отклони из једне вести из црне хронике. Наиме, краљевачка полиција ухапсила је М. Ђ. из овог града због постојања основа сумње да је извршио кривично дело из Закона о банкама. Он се сумњичи да се од 2016. до 2021. године бавио давањем кредита без овлашћења Народне банке Србије (НБС) тако што је већем броју оштећених физичких лица давао новац у виду кредита у укупном износу од 25.350 евра, на које је зарачунавао каматне стопе у распону од седам до 20 одсто, иако за то није био овлашћен.

Иако се појмови кредит и зајам у свакодневном говору користе као синоними, у правничком смислу разлика постоји. Наиме, сваки кредит је истовремено и зајам, а зајам не мора бити и кредит. Кредитним пословима могу да се баве само банке, док зајам може да одобри и ташта, укратко свако физичко и правно лице. Отуда се на неким „локалима” могу видети огласи о позајмицама, што грађане доводи у сумњу о легалности таквог правног посла.

У чему је разлика? Код уговора о кредиту банка се обавезује да будућем дужнику стави на располагање извесни новац, а он се обавезује да банци плати камату и уговорену главницу у време и на начин предвиђени уговором. Предмет уговора о кредиту је искључиво новац.

С друге стране, код уговора о зајму зајмодавац се обавезује да зајмопримцу да или новац или неку ствар, док зајмопримац има обавезу да то врати у предвиђеном року, с накнадом или без ње. Дакле, о враћању на рате не може бити ни говора. На ове дилеме својевремено је одговорила и НБС. Указују да разликовање појмова кредит и зајам (позајмица) произлази из Закона о облигационим односима.

„Сагласно важећим прописима, у Србији обављањем кредитних послова као делатношћу могу се бавити банке, испуњењем услова прописаних одредбама Закона о банкама. Тим законом је предвиђено да се давањем кредита, изузев банака, само изузетно могу бавити и друга лица, и то искључиво ако су за то изричито овлашћена посебним законом. На пример Фонд за развој Србије, Фонд за развој Аутономне Покрајине Војводине, Агенција за осигурање и финансирање извоза… Или ако је посебним законом прописано да се по добијању дозволе могу бавити давањем кредита, а ту се ради о платним институцијама и институцијама електронског новца, ради извршавања платних трансакција”, наводе у централној банци.

Бављење давањем кредита без дозволе за рад Народне банке Србије, то јест без законског овлашћења, представља кривично дело за које је запрећена казна затвора, нагласили су.

Да би правни посао представљао уговор о зајму, од битног значаја је да се зајмодавац, који није банка, не бави позајмљивањем новца као својом претежном делатношћу, јер би у супротном такав уговор имао правну природу уговора о кредиту. Додатне индиције које могу указивати на то да се правно лице, предузетник или друго физичко лице баве позајмљивањем новца (недозвољеним кредитирањем) јесу и то што средства остварена по основу камата представљају редован или значајан извор прихода или добити за одређено лице или да се средства позајмљују по каматним стопама вишим од законом прописаних или каматних стопа које се примењују у финансијском сектору.

„Битно је напоменути да је код уговора о кредиту камата битан елемент уговора, док се камата код уговора о зајму може уговорити, али и не мора. Дакле, није забрањено да неко физичко лице, предузетник или правно лице у одређеној ситуацији позајми новац другом лицу, и закључи уговор о зајму, којим ће уговорити и наплату камате, али је бављење кредитирањем не само забрањено већ представља и кривично дело, без обзира на то који се термин користи за ту делатност и без обзира на то како се именују уговори које лица која се незаконито баве овом делатношћу закључују с правним лицима, предузетницима или другим физичким лицима којима новац стављају на располагање”, појашњавају у НБС.

Ако постоје индиције да се неко лице неовлашћено бави давањем кредита, надлежни орган за поступање је Министарство унутрашњих послова Републике Србије и надлежни јавни тужилац, који доноси оцену о томе да ли одређено поступање има обележја кривичног дела. Свако физичко или правно лице које дође до сазнања да се у одређеним радњама стичу елементи кривичног или другог кажњивог дела требало би да обавести надлежне органе ради предузимања даљих мера из њихове надлежности.