Колико треба да зарађују лекари

Живимо у времену вредносног суноврата где се дезавуишу ауторитет знања и рада а промовишу сналажљивост, површност, интелектуални хохштаплерај и сумњиве дипломе. Комфор је многима постао идеја водиља и циљ, те нема ничег узвишенијег од удобности и нерада. Зато су гласна размишљања министарке здравља, професорке Данице Грујичић о значају и вредновању обима рада лекара здраворазумска, морално утемељена и, у суштини, прихватљива. Међутим, за разлику од њеног експлицитног става и поједностављеног решења („нисте зарадили, добићете десетину плате”), ја се залажем за једно целовито сагледавање проблема и свеобухватно решење.

Прво, поред обима рада (квантитета) потребно је вредновати и квалитет рада лекара са јасно дефинисаним и проверљивим одредницама (нпр. примедбе и запажања других здравствених радника, учесталост компликација, смртност, дужина опоравка болесника, заступљеност и бројност последичних стања, потрошња лекова и медицинског материјала, жалбе пацијената на рад и понашање лекара).

Друго, пре евентуалних финансијских санкција, то јест значајног смањења плате, треба створити оптималне услове за рад лекара јер нема последице (нпр. „урадили сте две операције уместо двадесет”) без узрока (нулус ефектус сине кауса). Желели ми то да признамо или не, квантитет и квалитет рада лекара зависи од бројних фактора: организације рада, (доброг) руковођења здравственом установом, међуљудских односа, преоптерећености (појединих) лекара са могућим превидима и грешкама у раду, континуираног медицинског усавршавања, простора и медицинске опреме, доступности савремене дијагностике и терапије, здравственог стања лекара…

Постојеће законско решење које омогућава допунски рад лекара додатно умањује ефикасност и квалитет рада (већине) лекара у матичним здравственим установама. Уколико се успостави прави систем вредновања и награђивања, који истиче важност и значај лекарске професије за целокупно друштво, допунски рад лекара требало би да постане само музејска поставка једног несрећног времена и погрешног решења. Зато и предлажемо да основна плата лекара-специјалисте буде од 290.000 до 350.000 динара и да зависи од бројних фактора. Такође, залажемо се за укључивање приватних здравствених установа и војног здравства у јединствени здравствени систем Србије у функционалном, доктринарном и економском смислу. Тај комплементарни развој државног, приватног и војног здравства траба остварити планским, постепеним и селективним укључивањем здравствених установа у јединствени здравствени систем Србије, а што би омогућило осигураницима да слободно бирају лекаре и здравствене установе. Генерално гледано, лекари у свакодневном раду морају да се крећу у јасно и добро зацртаном координатном систему знања, обавеза и чврстих етичких принципа.

Погрешна је и, суштински, нетачна порука коју министарка здравља упућује лекарима: „Ако смо вам дали плате, да видимо шта сте урадили.” Истина је да лекари пружају високософистициране услуге које имају своју шифру и цену. У ту цену, која је најчешће ниска до понижења, улази њихово знање и искуство, вештине, континуирана медицинска едукација, сложеност посла, утрошено време, физички напор, одговорност и свакодневни стрес, поготово у хируршким гранама или јединици интензивне неге.

Према томе, лекари (здравствени радници) својим радом (услугом) обезбеђују финансијска средства, односно њима припада плата на основу уложеног рада и, делимично, резултата рада. Законом о здравственом осигурању, ова финансијска средства бивају отуђена од здравствених радника и затим делимично враћена одлуком Управног одбора Фонда за здравствено осигурање. Овакав систем, објективно, доводи лекаре (здравствене раднике) у инфериоран и зависан положај. Зато се и намеће закључак да економски принципи и параметри, поред социјалне компоненте и неких других фактора, морају бити у основи функционисања здравственог система. Потврду да се ради о реалном сагледавању проблема можемо видети у ефикасности, профитабилности и самоодрживости приватног здравства. Већина лекара у том систему нису власници здравствених установа, али им се не спочитава да им неко „даје плату” – једноставно, они добро зарађују захваљујући квалитетном, ефикасном и одговорном раду, то јест пружањем услуга.

У чему је суштинска разлика између става министарке здравља и нашег погледа на проблем „нерада” појединих лекара? Министарка покушава да промени (извуче) једну дотрајалу циглу у руинираном зиду склоном рушењу, а ми једноставно желимо нови зид, то јест нову здравствену политику. На крају крајева, због бројних узрочно-последичних веза у здравственом систему, веома је опасно мењати „циглу по циглу”.

Председник Одбора за здравље „Србија центар” (СРЦЕ)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa