Празник точен „у ринфузи”

Једаред је Драгомир Антонић, угледни етнолог, издао књижицу дугачког наслова „Славе и свечари у Београду 1895. године”. Била је чудна јер је личила на телефонски именик, а кад му је случај предочен, објаснио је да би требало проникнути у важност података и за пример поменуо свечаре који су те године славили Светог Саву. Тек тада, по презименима, приметило се да су тог светитеља за заштитника узимали странци, најчешће Чеси, Немци и Италијани, они што су својевољно приступили православљу, једини којима је Бог дао могућност да бирају!

Можда су узимали Саву јер им је деловао „српскије”, али да је Србима дата прилика да поново бирају, многи би без премишљања изабрали Светог Трифуна: славе га и источна и западна црква, а уз то, као некакав хришћански Дионис, има способност (или врлину?) да унапред прашта грехе пијанства. А славе га као заштитника свима драги људи – виноградари, винари и крчмари, коначно и винопије свуда где су се у тај дан затекле.

Ваљда зато, најчешће га замишљају као руменог, насмејаног дебељуцу налик приказу Божић Бате. Не изгледа тако, већ као сушта супротност! Њега у живописима представљају као испијеног и бледог дугајлију тужног погледа (без носа који му је Бог одузео јер је испод ока мерачио Марију Магдалену), са косиром и лозом у рукама, знамењима која је наводно добио доцније.

Вински земљопис

И Београд је некад био вински град, мада га је Земун претицао још од времена када је породица Мозер 1848. године отворила своју прву винарију, па чуди што тамошњи житељи нису прогласили Светог Трифуна за градску славу?!

Није заостајао ни Београд јер није било кварта а да није имао подрум вина и ракије у којима се тај божји нектар могао пити „с ногу”. Најчувенији је био „Александровачки”, на месту где се Делиградска улива у Славију, и „Неготински”, који се читав век скривао у сенкама надомак славне „Златне моруне”, или онај на углу Добрињске, такорећи у порти Вазнесењске цркве. Истицала се Чубура јер су дуж Макензијеве била нанизана чак три винска подрума „врата до врата”, а оним у побочним улицама данас нико не памти број.

Пијаца без винског подрума била је као село без цркве, док би крчме без бокала и бокалчића, у којима се гостима приносило вино „у ринфузи” са сифонима соде, тавориле безнадежно пусте.

Свети Трифун, винарије и подруми изнедрили су за варошане и нов, до тада непознат пинторски занат, умеће производње, а временом и поправке већих и мањих буради.

Нелојална конкуренција

Ново време изнедрило је нове празнике и обичаје па је већина винских подрума позатварана „из хигијенских разлога”, иако се зна да је алкохол био и остао најпоузданији антисептик.

Свети Трифун је са винским подрумима почео да се сели у складиште успомена када је на терен истрчао Свети Валентин коме је, иначе, светачки ореол католичка црква одузела још 1966. године (а слути се и зашто!). Нова Валентинова „беатификација” имала је подршку свих препредених трговаца, уличних цвећара и цурица које су за „празник љубави” очекивале поклоне, а несрећног Трифуна сећале су се још само винопије јер су у међувремену чак и кафеџије прешле на „флаширано”.

Једном, не тако давно, неко је предложио да се та два празника споје у један, чиме би се оном поетском изразу „пијан од љубави” дао пун смисао... што и није тако лоша идеја.