Praznik točen „u rinfuzi”

Jedared je Dragomir Antonić, ugledni etnolog, izdao knjižicu dugačkog naslova „Slave i svečari u Beogradu 1895. godine”. Bila je čudna jer je ličila na telefonski imenik, a kad mu je slučaj predočen, objasnio je da bi trebalo proniknuti u važnost podataka i za primer pomenuo svečare koji su te godine slavili Svetog Savu. Tek tada, po prezimenima, primetilo se da su tog svetitelja za zaštitnika uzimali stranci, najčešće Česi, Nemci i Italijani, oni što su svojevoljno pristupili pravoslavlju, jedini kojima je Bog dao mogućnost da biraju!

Možda su uzimali Savu jer im je delovao „srpskije”, ali da je Srbima data prilika da ponovo biraju, mnogi bi bez premišljanja izabrali Svetog Trifuna: slave ga i istočna i zapadna crkva, a uz to, kao nekakav hrišćanski Dionis, ima sposobnost (ili vrlinu?) da unapred prašta grehe pijanstva. A slave ga kao zaštitnika svima dragi ljudi – vinogradari, vinari i krčmari, konačno i vinopije svuda gde su se u taj dan zatekle.

Valjda zato, najčešće ga zamišljaju kao rumenog, nasmejanog debeljucu nalik prikazu Božić Bate. Ne izgleda tako, već kao sušta suprotnost! Njega u živopisima predstavljaju kao ispijenog i bledog dugajliju tužnog pogleda (bez nosa koji mu je Bog oduzeo jer je ispod oka meračio Mariju Magdalenu), sa kosirom i lozom u rukama, znamenjima koja je navodno dobio docnije.

Vinski zemljopis

I Beograd je nekad bio vinski grad, mada ga je Zemun preticao još od vremena kada je porodica Mozer 1848. godine otvorila svoju prvu vinariju, pa čudi što tamošnji žitelji nisu proglasili Svetog Trifuna za gradsku slavu?!

Nije zaostajao ni Beograd jer nije bilo kvarta a da nije imao podrum vina i rakije u kojima se taj božji nektar mogao piti „s nogu”. Najčuveniji je bio „Aleksandrovački”, na mestu gde se Deligradska uliva u Slaviju, i „Negotinski”, koji se čitav vek skrivao u senkama nadomak slavne „Zlatne morune”, ili onaj na uglu Dobrinjske, takoreći u porti Vaznesenjske crkve. Isticala se Čubura jer su duž Makenzijeve bila nanizana čak tri vinska podruma „vrata do vrata”, a onim u pobočnim ulicama danas niko ne pamti broj.

Pijaca bez vinskog podruma bila je kao selo bez crkve, dok bi krčme bez bokala i bokalčića, u kojima se gostima prinosilo vino „u rinfuzi” sa sifonima sode, tavorile beznadežno puste.

Sveti Trifun, vinarije i podrumi iznedrili su za varošane i nov, do tada nepoznat pintorski zanat, umeće proizvodnje, a vremenom i popravke većih i manjih buradi.

Nelojalna konkurencija

Novo vreme iznedrilo je nove praznike i običaje pa je većina vinskih podruma pozatvarana „iz higijenskih razloga”, iako se zna da je alkohol bio i ostao najpouzdaniji antiseptik.

Sveti Trifun je sa vinskim podrumima počeo da se seli u skladište uspomena kada je na teren istrčao Sveti Valentin kome je, inače, svetački oreol katolička crkva oduzela još 1966. godine (a sluti se i zašto!). Nova Valentinova „beatifikacija” imala je podršku svih prepredenih trgovaca, uličnih cvećara i curica koje su za „praznik ljubavi” očekivale poklone, a nesrećnog Trifuna sećale su se još samo vinopije jer su u međuvremenu čak i kafedžije prešle na „flaširano”.

Jednom, ne tako davno, neko je predložio da se ta dva praznika spoje u jedan, čime bi se onom poetskom izrazu „pijan od ljubavi” dao pun smisao... što i nije tako loša ideja.