Гориво будућности

Недавно је у листу „Политика” осванула вест која није добила већу медијску пажњу, а веома је значајна за убрзани развој наше земље. Реч је о намерама кинеских компанија да уложе две милијарде евра у изградњу ветроелектране капацитета 1.500 мегавата, соларне електране капацитета 500 мегавата и фабрику за производњу 30.000 тона зеленог водоника годишње. Очекује се да ће овај пројекат бити завршен до краја 2028.

Укратко речено, зелени водоник се добија електролизом воде користећи електричну енергију из обновљивих извора енергије, а сагоревањем водоника настаје вода, што га чини еколошки најповољнијим горивом. Овим потезом кинеска компанија у Бору је вишеструко поентирала.

Употребом зеленог водоника у топионици фабрике битно се смањује или потпуно елеминише коришћење скупог гаса као горива. Када буде довољно сунца и ветра добијаће се и струја потребна за рад у фабрици. Избећи ће се плаћање „карбон таксе”, коју Европска унија уводи од 2026. године. Увелико ће се смањити загађење околине, што је од огромног значаја и за људе и за природу.

Надамо се да ће овај пример Кинеза из Бора следити и други велики потрошачи угља, гаса и струје у Србији. Година 2026. је близу, а многе компаније које извозе своју робу у ЕУ мораће да плате таксу за декарбонизацију, што ће резултирати смањењем конкурентности, а тиме довести и до мањег профита.

У вези с водоником привреди је неопходна стручна помоћ реномираних институција, као што су Машински факултет у Београду, Институти Винча и „Михајло Пупин”...

Наведене институције мораће да се стручно повежу с Немачком јер она предњачи у овој технологији. Произвођачи аутомобила „Бе-ем-ве”, затим „Тојота”, „Хонда”, „Хјундаи”... већ су избацили на тржиште мањи број возила на водоник. „Бе-ем-ве” је први немачки произвођач аутомобила с горивним ћелијама на водоник, чији резервоар мора бити знатно ојачан, да издржи притисак од 200 бара.

У вожњи је овај нови „бе-ем-ве X5 хидроген” показао је лепе резултате с излазном снагом од 170Кс и максималном брзином од 180 километара на час и само шест килограма водоника потрошених на 500 километара.

Потражња водоника у Немачкој је огромна и ова земља је принуђена да га увози из Катара, а у току су преговори о постављању цеви за доток водоника из Марока који је скоро 2.000 километара далеко.

Највећу препреку широј употреби водоника (у тешкој индустрији, грејању, транспорту) представљају високи трошкови производње, који износе нешто мање од пет долара по килограму. Да би водоник био конкурентан и по цени са фосилним горивима, она мора да падне на мање од два долара, а за то ће бити потребно још година истраживања и даљег развоја у тој области.

Водеће светске економије увелико су започеле процес водоничне транзиције. Србија би морала што пре да ухвати корак са светом и мобилише све ресурсе за развој и примену водоничних технологија. Водоник је најзаступљенији елемент у природи и има огроман потенцијал да постане основни енергент у будућности и главно средство у борби против загађења угљен-диоксидом.

Драгутин Драгојевић,
Нови Београд