Лево и десно, помешани лончићи

И терминологија се умешала у светску политичку пропаганду. Тако све чешће чујемо да садашња немачка влада за политичке противнике у земљи има десничаре, малтене – фашисте. Наша штампа некритички преноси такве квалификације немачких медија који су одједном сада листом постали, ваљда, „леви”, прогресивни. Сличне оцене и имена добијају и (релативно) нове политичке снаге у Француској, Холандији, Италији и још понегде у свету, али ретко се тај епитет „десног” тј. „фашисте” лепи онима који промене табор и крену да иду низ длаку америчким интересима.

Конфузија која влада у терминима, али и главама широм света, некако се поклапа са падом Берлинског зида и распадом Совјетског Савеза, јер се дотле доста јасно знало да су комунизам, социјализам и социјалдемократија леве политичке опције, а конзервативци, монархисти и традиционалисти – десне. Тако се то процењивало још од Француске револуције, где су у парламенту седели на левој страни они којима су на срцу били интереси обесправљених и сиротиње, а на десној оних који су били за традиционалне вредности и очување интереса владајуће класе.

Мало-помало, присталице социјалне правде и радничких права су свој епитет „левих” препуштали промоторима људских права, често доведених до апсурда у родним и другим стварима, глобализације која је изазвала ерозију државног суверенитета и – масовних миграција које су постале средство, које јесте одговарало капиталу увек жељном јефтине радне снаге, али и узрок многих непожељних феномена, чије последице још нису у потпуности сагледане. Миграције су углавном изазване ратовима чији су најчешће подстрекачи управо „леве” снаге које називају још и – глобалисти.

Гласније, боље организоване и, нарочито, медијски надмоћне, оне проглашавају своје политичке противнике фашистима, не трудећи се да своје тврдње и докажу, осим ако им аргумент није гласна вика. Свако ко дигне глас у одбрану породичних вредности и односа, поштовања традиционалног морала и елементарне етике, поштовања реда у међународним односима, добија етикету „десничара” или „фашисте”.

Свако види да је свет дошао у фазу када нешто мора и треба да се мења и да је у току иницијална фаза када се још не зна којим путем ће промене кренути, па чак ни то да ли ће ићи набоље или нагоре. Алтернативе се, међутим, већ профилишу и милијарде људи ће милом или силом одабрати своју будућност. Оно што је сада важно јесте да нам се не продаје „рог за свећу”. Да поверујемо аргументима, а не ономе ко гласније виче. Да уочимо да тоталитарна опасност овог пута долази више са такозване „леве стране”, која нуди врло сумњиве ЛГБТ вредности, борбу против свих религија, издвајање повлашћене „златне милијарде”, потирање националних специфичности и вредности, стварање „светске владе” под доминацијом владара из сенке.

Политичка левица и десница су у данашњем времену изгубиле значење које су некад имале (осим неких малобројних и мало утицајних група) и сада служе само за политичко надгорњавање и обману оних појединаца и група за које та застарела терминологија и даље има старо значење. Али зато данас можемо веома лако да те термине заменимо „глобалистима” и „мондијалистима” са једне стране и заговорницима мултиполарног света са друге стране.

Србија за ову тему треба да буде заинтересована са још једне, своје стране. Да ли је случајно то што немамо истомишљенике са глобалистичке стране када се ради о Косову и Метохији? Имамо Американце који би да нам отму Космет, али имамо и оне друге који реално сагледавају проблем. Имамо немачку владу, која све чини да признамо лажну државу, али имамо и Алтернативу за Немачку, која подржава српске ставове. Имамо Макрона, који наоружава Албанце на Космету, али и Марин ле Пен, која каже да је Косово – српско. Владимир Путин, за којег сви западни медији трубе да влада ауторитарним методама, стално истиче да су агресија на СР Југославију и отимање Космета били кршење међународног права.

Занимљиво је да скоро све западне владе које промовишу независно Косово важе за више или мање – левичарске. Да ли је задатак светске левице (и Зелени се ту укључују) да из чиста мира раскомада једну независну државу, успут проглашавајући оне друге за десне, чак и фашистичке?

Најмање што можемо да урадимо јесте да не позајмљујемо њихову терминологију и њихове политичке погледе, и да не збуњујемо наше јавно мњење, јер њихови противници нису и наши. Напротив, најчешће су наши пријатељи. Зато треба да пожелимо успех на изборима и Републиканској партији САД, и Алтернативи за Немачку, и Националном савезу Француске и другим партијама да заузму реалне ставове у поплави неистина о нашој земљи.

Новинар Танјуга у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa