Да ли је могуће бесплатно студирање

Да ли је повика, у последње време, на државне факултете случајна? Да ли треба даље уништавати нешто најбоље што је у српском друштву - као да на другој страни (приватни факултети) теку мед и млеко?

Одавно је познато да постоје мала лаж, велика лаж и статистичка лаж. Када, као што то чине критичари државних факултета, поделите износ средстава која држава издваја за финансирање датог факултета за четири године са бројем дипломираних студената (из генерације), који су дипломирали у року – онда ћете добити фрапантан број. Међутим, када се узме у обзир број дипломираних у току дате године, без обзира на генерацију, сасвим је друга ситуација. Исто је и са другим подацима.

Зашто се код нас дуже студира? Могуће је навести многе разлоге, али један од најзначајнијих фактора јесте – режим студија. До 2005. године (нови Закон о високом образовању) студент је могао студирати колико хоће, могао је да пренесе из године у годину два, три, односно више неположених предмета, у зависности од броја предмета на години, па је могао чак и да изгуби две године студија и да буде на буџету. Зашто би онда неко завршавао студије на време ако је систем тако постављен да не постоје друштвене санкције за продужено студирање? Закон о високом образовању из 2005. покушао је да оваквом систему стане на крај.

Иза најновијих студентских захтева за бесплатно школовање, међутим, крије се жеља за рушењем режима студија из 2005. године и за повратком на стари режим, у још горој варијанти (упис, на пример, треће године са неположеним испитима из прве, упис четврте године без иједног положеног испита из треће године и слично). Добар начин да се уђе у Европу!

Да ли је систем финансирања државних факултета један од криваца за овакво стање? Својевремено, на саветовању у Институту Г17 плус (присутан је био и председник Комитета за образовање Савета Европе) истакнуто је да Србија има модеран систем финансирања високог образовања, а да Европа тежи ка таквом систему где ће држава обезбеђивати један део средстава, факултети други – на тржишту својих услуга, и трећи део студенти – кроз партиципацију. У јавности су мало познате следеће карактеристике нашег система финансирања високог образовања (Уредба о нормативима и стандардима за финансирање делатности универзитета и факултета – 2002. године, Закон о високом образовању – 2005. године):

А) Уредбом из 2002. смањен је, за 16 одсто, број радних места која се финансирају на факултетима из буџета. Тако нико од корисника буџетских средстава није поступио. Запослени на факултетима нису добијали отказе, већ су факултети из сопствених прихода обезбеђивали средства за њихове плате.

Б) На свакој години студија финансирају се само студенти који су испунили услов за студирање на буџету! Ако, на пример, на четврту годину студија дође 25 одсто оних који су уписали прву годину, онда се на четвртој години, уз остале исте услове, финансира четири пута мање студената него на првој години! Према томе, и те како постоји веза између остварених резултата на студијама и средстава за финансирање, што критичари стално избегавају да кажу. Та веза посебно долази до изражаја кад је реч платама, јер се смањењем броја студената који уписују наредну годину као буџетски студенти смањују, у маси, и средства за зараде запослених.

В) У проценту у којем учествује у укупном приходу факултета, у том проценту држава покрива и материјалне трошкове! Ако факултет повећа сопствене приходе (на пример, и уз помоћ школарина) за исти проценат му држава смањује финансирање материјалних трошкова. Универзитету у Београду у 2007. години држава је, на основу оваквог решења, покрила материјалне трошкове са око 54 одсто! Нико од корисника буџетских система нема овакво финансирање! Циљ је био да се факултетима који не могу да обезбеде сопствене приходе овом прерасподелом обезбеде додатна средства.

На крају, да ли је могуће бесплатно студирање? Прошле школске године, захваљујући тумачењима услова уписа од стране универзитета, у Србији је на буџету је било више студената него у социјалистичком периоду. Треба имати у виду и то да не постоје економске могућности за бесплатно студирање: ове године Србија ће имати друштвени производ на нивоу 67-70 одсто друштвеног производа из 1989/90. године); нити треба ко год упише државни факултет да студира бесплатно. Систем ваља допунити увођењем партиципације и за буџетске студенте или одобрењем кредита (нема више буџетских и самофинансирајућих студената), а кредити би се враћали у зависности од успешности студирања.

професор наЕкономском факултету у Београду