Црно-бело срце Дулета казанџије

Јагодина – Животије Николић (73), звани Дуле партизановац, један је од најпопуларнијих Јагодинаца. Његов надимак јасно предочава ком клубу је поклонио своје навијачко срце, које је од те претеране љубави и верности, пребукирано емоцијама, већ једанпут „трокирало”. Знају га навијачи са свих овдашњих, али и са фудбалских терена у окружењу, па и европски стадиони на којима је играо ФК Партизан, чије је победе и поразе увек бурно преживљавао. На његовом животном компасу постоји само једна страна света, а то је југ, јер зна се – на јужној трибини увек је груписана највернија и најватренија армада Партизанових навијача.

У свакодневном животу, увек обучен у дрес црно-белих боја, Дуле се бави израдом казана за топљење масти, печење ракије, прављењем котлића, поправком ручних прскалица, крпљењем хладњака за аутомобиле, израдом разних месинганих шприц дизни, заменом дихтунга и осталим ситним занатским услугама којима нико други неће, или не зна да се бави.

Дочекује нас у својој невеликој радионици, чији су зидови облепљени исечцима из новина, његовим фотографијама и постерима Партизанових играча још из доба Јусуфија, Галића, Шошкића, Васовића...

– Све је почело 1953. године, када су ме на Партизан својим фудбалским бравурама „навукли” мајстори лопте из тог клуба. У то време још није било организованих одлазака навијача на гостовања, а ја сам једним старим мотором „јава“ одлазио да их гледам и за њих навијам у Скопљу, Мостару, Титограду… а ниједан дерби са Звездом нисам пропустио – поносно каже Дуле.

Из мозаика његовог навијачког живота издвајамо један дерби када је на стадион дошао и донео живу ћурку капитену Партизана Моци Вукотићу, а испод јакне је сакрио и зеца, дар за тадашњег Звездиног тренера Гојка Зеца. Остали навијачи су му помогли да прескочи ограду, један полицајац га је докачио пендреком, „плавци” са псима су га вијали по терену, али је свој наум остварио на задовољство многобројних фоторепортера. Добро Дуле памти све, али понајвише инфаркт који је доживео на стадиону. Опет у мечу вечитих ривала.

– Било је то на утакмици за Куп. Већ смо голом Ђуровског повели са 1:0, а онда Вокри промаши пенал. Катаклизма! Осетио сам страшан бол у грудима и наши навијачи ме пребаце у стадионску амбуланту. Добио сам неке инјекције и морао сам да мирујем, ал’ чим су лекари окренули главу ја поново збришем на стадион. Сачекао сам крај утакмице, а то је могао да буде и мој крај. Победили смо са 2:1, а на повратку за Јагодину, срце ме је још једном „стрефило”, па сам на одељењу кардиологије ћупријске болнице морао да лежим двадесетак дана – прича Дуле, и без застајкивања прелази на нову анегдоту, опет навијачку, али из јагодинског миљеа:

– Те године, пред одлучујућу утакмицу са Звездом, освану пред мојом радњом неки Миле воскар, са својим звездашима. Певају неке своје песме, а довели и неко метиљаво магаре префарбано у црно-бело. А ја не будем лењ, па одмах купим једног големог овна и префарбам га у црвено-бело, а међу рогове му налепим Џајићеву слику. Шетао сам га на узици кроз варош. И победисмо ми њих са 3:1. Ућутао тада Миле воскар ко миш у рупи! Од онда прошло је доста, остарели смо и он и ја. И даље се уљудно јавимо један другоме, кад год се сретнемо, ал’ се не задевамо око фудбала. Сад су нам актуелне теме крвни притисак, холестерол, простата... – сетно ће Дуле.

Неизмерно се, каже, обрадовао када је ове сезоне ФК Јагодина ушао у Суперлигу, па чак и спонзорише преносе њених утакмица на Радио Јагодини. Али кад Јагодинци буду играли против Партизана, вели, срце ће му бити подељено.

Реља Милановић