Партије не користе Чедину математику

Када би се резултати странака на мајским парламентарним изборима пренели на поље математике, свака странка или коалиција је за један освојени глас у кампањи званично потрошила између једног и четири евра. А ако су тачне тврдње Чедомира Јовановића, лидера ЛДП-а, изнете у интервјуу „Политици”, да „глас у Србији тешко може да кошта испод седам евра”, те да је то стандард, онда ниједан извештај странака о трошковима кампање који је предат Републичкој изборној комисији није тачан.

Јовановићева рачуница „о стварним трошковима кампање у којој се бори за сваки глас” која је, према његовим речима, позната сваком политичару, поново отвара питање веродостојности финансијских извештаја странака, као што се десило и после недавног признања Томислава Николића да су Мирослав Мишковић и Милан Беко делом помогли радикалима у кампањи плаћањем једне телевизијске емисије и изнајмљивања аутомобила (што није било приказано у извештају СРС-а).

Истичући да су сумње да странке дају потпуне и тачне извештаје мање-више већ доказане, извршни директор Транспарентности Србија Немања Ненадић наглашава да јепроблем само у томе што те доказе није изнео орган који је за то надлежан – РИК и није предузео одговарајуће мере.

– Истраживања која смо ми радили неколико пута пратећи, пре свега, трошкове изборне кампање који су видљиви (ТВ оглашавања, оглашавање у новинама и путем билборда) јасно су указивала на то да се троши отприлике дупло више него што се пријављује – каже Ненадић.

И у самим странкама за високе трошкове кампање највише криве скуп медијски простор, али одбацују било какве сумње у истинитост података достављених РИК-у. Уз то, наглашавају да никада нису ни размишљали на такав начин, односно одређивали цену гласа. Према њиховим оценама, то и не може тако да се рачуна, јер политика не може да се сведе на математику.

Наводећи да не жели да коментарише „накнадне изливе поштења и скромности неких политичара”, председник Извршног одбора Демократске странке Марко Ђуришић ипак каже да се рачуница демократа види у извештају који је предат РИК-у.

– Никаквих скривених трошкова немамо – каже Ђуришић, додајући да, колико је Јовановићева рачуница тачна, показује резултат ЛДП-а на изборима.

И потпредседник СРС-а Драган Тодоровић каже да радикали никад нису изводили такву рачуницу, јер би таквим трговачким односом потценили своје бираче.

– Нас интересује да што већи број грађана буде обавештен о нашем програму, а онај ко има велику и разгранату организациону мрежу то може лакше да уради и онда су трошкови много мањи – каже Тодоровић и додаје да су процентуално најскупље кампање оних који добију најмање гласова.

(/slika2)Званични извештаји заиста потврђују Тодоровићеву оцену, јер када се сума пријављених изборних трошкова подели са бројем освојених гласова, испада да су глас „најскупље плаћали” Коалиција Албанаца Прешевске долине (3,85 евра) и Либерално-демократска партија (3,82 евра). Сам Јовановић је, иначе, у интервјуу нашем листу објаснио да је то што је ЛДП освојио мање гласова него што су то прогнозирали истраживачи јавног мњења последица тога што су се „спустили” испод седам евра.

За петама су им коалиција око социјалиста (3,60 евра по гласу) и народњаци (3,28 евра), а највећи су и најјефтиније прошли – Листа „За европску Србију” „платила” је глас 1,76 евра, а радикали 1,43 евра. И ту, међутим, има изузетака, па је тако глас Мађарске коалиције, за коју се определило мање од 75.000 бирача, „коштао” најмање – само 1,23 евра.

Рачунање „цене” гласа на тај начин за Александра Вучића из Српске напредне странке је бесмислено, јер је „суштина у поруци која се шаље људима”.

– Да је све у парама, Чедомир Јовановић би онда имао више гласова него што их има. Али може он да штампа 100.000 плаката да је Косово независно, али та порука нема подршку бирача. Ипак, кад имаш добру поруку, важно је да имаш и новац да је мултипликујеш – каже Вучић, истичући да се тренутно озбиљним формулисањем изборних порука баве само ДС и СНС.

Са таквом оценом се вероватно неће сложити ниједна друга странка, па тако председник Извршног одбора Социјалистичке партије Србије Бранко Ружић истиче да СПС никад није имао велика средства за кампање, тако да је ефекат постизан пре свега идејом кампање и квалитетом кадрова које су предлагали.

– У сваком случају, што више новца, то је кампања садржајнија, али мислим да је много важнија идеја и програм који се пропагира – каже Ружић, истичући да су најскупље секунде за спотове и емисије на телевизијама са националном фреквенцијом, а да је логистика (трошкови горива, техника, кетеринг, закупи сала) мањи део трошкова у кампањи.

И Драган Шормаз, потпредседник Извршног одбора Демократске странке Србије, тврди да цена медијског простора драстично поскупљује кампање и да „Јовановићева математика” није далеко од истине.

– Али опет све то зависи од организованости странке. Није то баш тако стриктно и фиксно. Зависи од тога колико имате волонтера, од врсте и типа кампање – истиче Шормаз, додајући да би се цени од седам евра по гласу вероватно још више приближили, уколико би се урачунали и лични трошкови које имају волонтери, али их не наплаћују од странака.

Немања Ненадић оцењује да Јовановићеву рачуницу не треба узети дословно због тога што готово све странке имају одређени број бирача који је њима наклоњен, без обзира на то колико се агресивна кампања води. Тако да новац уложен у кампању, према његовим речима, утиче само на део бирача, нарочито на оне који су у потпуности неопредељени или се колебају између неколико странака. Ако се то има у виду, онда је „цена” гласа вероватно још и већа.

– Све говори да је реформа у овој области заиста неопходна, јер није нормална ситуација у којој сви знамо да оно што странке пријављују као изборни трошак није истинито, а да то нити подлеже провери, нити јавност добија потпуне податке – истиче Ненадић, указујући да би ситуација могла да се поправи тако што би се, рецимо, повећали законски лимити (колико странка може да прикупи и потроши новца у кампањи) да би се на тај начин добили макар веродостојнији подаци. Друга опција, према његовим речима, јесте ограничавање трошкова кампање на начин како је то учињено у неким земљама Латинске Америке – у којима, рецимо, не могу, као у Србији да се закупљују термини по читав дан на некој телевизији, већ је допуштени ниво најскупљег оглашавања битно ограничи.

– Уколико странке не би имале могућност да троше на такве видове оглашавања енормне износе, самим тим би имале мање проблема и да прикупе средства, па вероватно и да прикажу порекло и структуру својих приходна и расхода – наводи Ненадић, додајући да је, наравно, ефикасна контрола предуслов за поштовање било каквог закона.

А управо у том делу Србија има велики проблем – Државна ревизорска институција, која има могућност, али не и обавезу да контролише финансијске извештаје странака, још не функционише (тек ове недеље се очекује конкурс за кадровска решења), а, према речима Радослава Сретеновића, председника Савета ДРИ, и кад почне са радом, мораће најпре да се позабави обавезним пословима – контролом буџета, државних фондова, пословања НБС, јавних предузећа и општина.