Куда води Бајденово подешавање света

„Потребан нам је нови светски поредак, али такав који ће да буде заснован на јасним принципима, на међународном праву, а не на праву моћника да арбитрирају”, изјавио је Дмитриј Песков, представник за штампу Кремља, одговарајући на опаску првог човека САД Џозефа Бајдена да је актуелно глобално устројство изгубило замах. Свет концентрисан око једне силе, у овом случају Америке, створен после Другог светског рата и који је добио крила окончањем његовог хладног периода, исцрпео се. Обрео се у ћорсокаку без, за сада, видљивог излаза.

Бајденов ламент над временом либералног капитализма свакако није без основа. Кула грађена на премиси да је најјачима све дозвољено убрзано се урушава. Мешање у туђе ствари, својевољно прилагођавање туђе историје, туђих осећања и потреба сопственим интересима, постало је ствар прошлости. Онемогућио их је развој комуникација. Свет се пробудио и схватио да логика којом су се водили моћници, стасали током векова великих сукоба народа, не подразумева једнакост ни у будућности. Напротив.

Покушај оживљавања јединства под америчким знамењима, оличен превасходно у убеђивању европских и других савезника да се прилагоде гледању Вашингтона на кризе у Украјини, на Блиском истоку и сл. у једном тренутку је и могло да да резултат. Али када се испоставило да и у том заједништву једни пролазe боље од других, ствари су почеле да измичу контроли и изазивају отворене сумње у праву суштину глобализације. Након недавног разговора америчког новинара Такера Карлсона са руским председником Владимиром Путином много шта је добило сасвим нове обрисе. Тога је свестан и Џозеф Бајден, пa зато и опомиње.

Настојање америчког председника да очува „западни свет” има једну велику ману: у колизији је са стварношћу. Либерални капитализам заснован је, превасходно, на чињеници да постоје земље, народи, цивилизације... немоћни да се одупру технолошкој моћи великих оличеној, превасходно, у рушитељским способностима. Време конквистадора одавно је за нама. Некадашњи „интелектуални предводници” данас зависе од памети увезене из земаља на које су доскоро гледали као на пуко оруђе за обезбеђивање сопствене благодети.

Појава БРИКС-а и сличних асоцијација нуди сасвим другачији поглед на свет. Мада не решава све проблеме, за сада, пружа могућност да се размишља са позиција сасвим страних до пре неку деценију. Наравно, није се свет ништа променио, човечанство и даље зависи од онога што му дарује природа, као и од жеље да ту благодет пренесе будућим поколењима. Ипак, схватање о узајамној зависности, додатно појачано страхом од могућег недостатка управо онога што нам природа обезбеђује, тера на другачије размишљање.

Најава Армагедона, или којекакве приче о „златној милијарди преживелих”, руше се пред чињеницом да они који намеравају да опстану нису они који стварају, већ искључиво они који троше туђи рад. Другим речима, све што мали круг повлашћених мисли да може да обезбеди за будућност прети да се истопи већ са наредном генерацијом. А стварање нове „класе радника и сељака” који би радили за друге чини се незамисливим. Ма колико се неки надали, технологија им то неће дозволити. Тако и машта о преузимању свих људских послова од стране робота ипак остаје само у умовима доконих.

Вратимо се стога Џозефу Бајдену. Идеје о преобликовању, или „подешавању”, света сигурно нису нешто што би могло да изађе из ума човека који већину дана као да није сасвим свестан сопственог постојања. Али чини се да то, на неки начин, нису ни остали лидери који данас воде свет. Сви они су и даље таоци резултата светских ратова и катаклизми које смо претурили и из тих оквира не могу да изађу.

Да бисмо „испеглали” оно што данас живимо ваља нам се окренути досадашњим искуствима, позитивним и негативним. Ми смо и даље људска бића склона и животињским и религијским поривима, па и њиховим дериватима које доноси убрзани технолошки развој. Потребно је коначно свет прилагодити општим потребама. А оне су велике. Највећи део планете тек излази из доба у које је гурнут историјским дешавањима и логиком подела.

Ратови се не стишавају, али више се не воде зарад пуке пљачке, већ да би се обезбедио простор за будући опстанак. А у све већем недостатку ресурса то је могуће једино узајамним поштовањем између великих и малих. Стварање БРИКС-а свакако је једно од решења. Ако Бајден има неко боље, требало би и другима да га понуди.