Kuda vodi Bajdenovo podešavanje sveta

„Potreban nam je novi svetski poredak, ali takav koji će da bude zasnovan na jasnim principima, na međunarodnom pravu, a ne na pravu moćnika da arbitriraju”, izjavio je Dmitrij Peskov, predstavnik za štampu Kremlja, odgovarajući na opasku prvog čoveka SAD Džozefa Bajdena da je aktuelno globalno ustrojstvo izgubilo zamah. Svet koncentrisan oko jedne sile, u ovom slučaju Amerike, stvoren posle Drugog svetskog rata i koji je dobio krila okončanjem njegovog hladnog perioda, iscrpeo se. Obreo se u ćorsokaku bez, za sada, vidljivog izlaza.

Bajdenov lament nad vremenom liberalnog kapitalizma svakako nije bez osnova. Kula građena na premisi da je najjačima sve dozvoljeno ubrzano se urušava. Mešanje u tuđe stvari, svojevoljno prilagođavanje tuđe istorije, tuđih osećanja i potreba sopstvenim interesima, postalo je stvar prošlosti. Onemogućio ih je razvoj komunikacija. Svet se probudio i shvatio da logika kojom su se vodili moćnici, stasali tokom vekova velikih sukoba naroda, ne podrazumeva jednakost ni u budućnosti. Naprotiv.

Pokušaj oživljavanja jedinstva pod američkim znamenjima, oličen prevashodno u ubeđivanju evropskih i drugih saveznika da se prilagode gledanju Vašingtona na krize u Ukrajini, na Bliskom istoku i sl. u jednom trenutku je i moglo da da rezultat. Ali kada se ispostavilo da i u tom zajedništvu jedni prolaze bolje od drugih, stvari su počele da izmiču kontroli i izazivaju otvorene sumnje u pravu suštinu globalizacije. Nakon nedavnog razgovora američkog novinara Takera Karlsona sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom mnogo šta je dobilo sasvim nove obrise. Toga je svestan i Džozef Bajden, pa zato i opominje.

Nastojanje američkog predsednika da očuva „zapadni svet” ima jednu veliku manu: u koliziji je sa stvarnošću. Liberalni kapitalizam zasnovan je, prevashodno, na činjenici da postoje zemlje, narodi, civilizacije... nemoćni da se odupru tehnološkoj moći velikih oličenoj, prevashodno, u rušiteljskim sposobnostima. Vreme konkvistadora odavno je za nama. Nekadašnji „intelektualni predvodnici” danas zavise od pameti uvezene iz zemalja na koje su doskoro gledali kao na puko oruđe za obezbeđivanje sopstvene blagodeti.

Pojava BRIKS-a i sličnih asocijacija nudi sasvim drugačiji pogled na svet. Mada ne rešava sve probleme, za sada, pruža mogućnost da se razmišlja sa pozicija sasvim stranih do pre neku deceniju. Naravno, nije se svet ništa promenio, čovečanstvo i dalje zavisi od onoga što mu daruje priroda, kao i od želje da tu blagodet prenese budućim pokolenjima. Ipak, shvatanje o uzajamnoj zavisnosti, dodatno pojačano strahom od mogućeg nedostatka upravo onoga što nam priroda obezbeđuje, tera na drugačije razmišljanje.

Najava Armagedona, ili kojekakve priče o „zlatnoj milijardi preživelih”, ruše se pred činjenicom da oni koji nameravaju da opstanu nisu oni koji stvaraju, već isključivo oni koji troše tuđi rad. Drugim rečima, sve što mali krug povlašćenih misli da može da obezbedi za budućnost preti da se istopi već sa narednom generacijom. A stvaranje nove „klase radnika i seljaka” koji bi radili za druge čini se nezamislivim. Ma koliko se neki nadali, tehnologija im to neće dozvoliti. Tako i mašta o preuzimanju svih ljudskih poslova od strane robota ipak ostaje samo u umovima dokonih.

Vratimo se stoga Džozefu Bajdenu. Ideje o preoblikovanju, ili „podešavanju”, sveta sigurno nisu nešto što bi moglo da izađe iz uma čoveka koji većinu dana kao da nije sasvim svestan sopstvenog postojanja. Ali čini se da to, na neki način, nisu ni ostali lideri koji danas vode svet. Svi oni su i dalje taoci rezultata svetskih ratova i kataklizmi koje smo preturili i iz tih okvira ne mogu da izađu.

Da bismo „ispeglali” ono što danas živimo valja nam se okrenuti dosadašnjim iskustvima, pozitivnim i negativnim. Mi smo i dalje ljudska bića sklona i životinjskim i religijskim porivima, pa i njihovim derivatima koje donosi ubrzani tehnološki razvoj. Potrebno je konačno svet prilagoditi opštim potrebama. A one su velike. Najveći deo planete tek izlazi iz doba u koje je gurnut istorijskim dešavanjima i logikom podela.

Ratovi se ne stišavaju, ali više se ne vode zarad puke pljačke, već da bi se obezbedio prostor za budući opstanak. A u sve većem nedostatku resursa to je moguće jedino uzajamnim poštovanjem između velikih i malih. Stvaranje BRIKS-a svakako je jedno od rešenja. Ako Bajden ima neko bolje, trebalo bi i drugima da ga ponudi.