Проституција је параван за трговину људима

Михајло Максимовић, у медијима означен као најпознатији српски макро, оптужен за учествовање у такозваној елитној проституцији и трговини људима, прошле недеље је одлуком Вишег суда у Београду осуђен на три године и два месеца затвора, док је његов брат од стрица Душан Миленковић кажњен са годину и четири месеца робије.

Обојица су ослобођени оптужби за трговину људима, а осуђени за кривична дела – посредовање у проституцији и посредовање у проституцији у саизвршилаштву.

Судија је, образлажући пресуду, рекла да веће сматра да у радњама оптужених нема елемената кривичног дела трговине људима, за коју их је теретило тужилаштво.

Према исказима оштећених, како је навела судија, види се да је све било добровољно и да су оштећене знале да у било ком тренутку могу да напусте посао. Приликом одмеравања казне, судско веће је имало у виду да је Максимовић пет пута осуђиван, као и да је Миленковић неосуђиван.

Максимовић је раније признао да је посредовао између девојака и клијената у проституцији, али је негирао да је трговао људима. Он је организовао и професионално фотографисање тих жена ради презентације клијентима, уговарао време, место и износ новца за пружене сексуалне услуге, организовао превоз девојака до клијената и назад до станова у којима су живеле, и од њих узимао 30 одсто од зараде.

Прошле недеље београдска полиција прекинула је ланац проституције и ухапсила и И. З., В. С. и С. Л., док се за браћом Урошем и Милошем Панићем трага. Сви они су оптужени због навођења, подстицања и организовања предаје женских особа другим лицима ради проституције. Ова група се сумњичи да је организовала проституцију на територији Земуна и Савског венца. Према подацима из истраге, цене сексуалних услуга су одредили осумњичени којима су оштећене одвајале од 50 до 70 одсто зараде, а остатак задржавале за себе. Проценат новца који је припадао макроима остављале су у кафићу у Београду на води или су по новац на адресе у Земуну долазили осумњичени и њима блиске особе.

Криминолог Добривоје Радовановић каже за „Политику” да су ниске казне „традиција” у проституцији због тога што су особе које пружају сексуалне услуге пристале на такву сарадњу и на такав однос и са макроима и са клијентима.

„Међу клијентима проститутки су пословни и угледни људи, политичари… Оштрије кажњавање природно би захтевало и кажњавање клијената. Није основна дилема да ли треба пооштравати казне, већ да ли треба легализовати проституцију. То је тема која егзистира дуго, а пракса западне Европе показује да легализација проституције има позитивне ефекте у виду здравствене заштите, и проститутки и клијената, и зато што се на тај начин цело једно подручје које је црни бизнис, претвара у нешто што је видљиво. Међутим, када је реч о легализацији, велике су моралне дилеме. Те дилеме одувек постоје, али никад нису спречиле постојање проституције”, сматра Радовановић.

Према расположивим подацима, најчешће жртве трговине људима у Србији су жене и девојчице. Казне за трговце људима су од три до 12 година затвора, али у пракси се најчешће пресуђује од три до пет година, а често и казне мање од три године. До тога долази и због честе преквалификације кривичног дела из трговине људима у посредовање у проституцији, чиме се смањује и казна, упозоравају из многих невладиних организација. Из НВО истичу и да је чест проблем то што се осим преквалификације дела током поступка, кривично дело трговине људима од почетка процеса квалификује као посредовање, те жртва више није жртва, већ добровољна проститутка.

И проституција и трговина људима спадају под организовани криминал, додаје Радовановић. Он истиче да је трговина људима комплексан и раширен криминал иза којег стоје врло богати клијенти.

„Они који купују жене и децу врло су богати и то је екстремни део тог криминала. Дно прљавог посла је трговина децом која припадају неким етничким групама. У том криминалу, нажалост, често учествују и родитељи који због немаштине немају могућност преживљавања и издржавања деце него их продају. Такве ствари треба одвојити од проституције, јер су то две гране организованог криминала које су драстично различите и по дефиницији, природи и последицама. Али постојање проституције као врсте криминала, омогућава особама које се заправо баве трговином људима да се извлаче са ниским казнама”, закључује Добривоје Радовановић.