Књижевност без идеолошких наочара

Поједини наши издавачи који су се определили за објављивање иностраних аутора, окрећу се махом или у потпуности одређеним националним књижевностима или говорним подручјима, најпре због тога што и сами говоре или преводе са одређених страних језика и због тога што су им поједине културе блиске. Тако, на пример, издавачка кућа Радни сто објављује дела немачких писаца, понајвише из некадашње Источне Немачке, а издавачка кућа Ваганар преводи и штампа књиге франкофоног говорног подручја. Магнус објављује хиспаноамеричке ауторе, кроз едицију „Рио Магнус”, док у едицији „Магнус сокак” представља књижевност писану на турском, арапском, персијском, јерменском.

Главна уредница Радног стола Бојана Денић објашњава да књижевни програм ове издавачке куће настаје на хоризонту „књижевности без земље”, па је у случају њене германистичке биографије било сасвим природно да представи књижевне гласове којима се и сама интензивно бави.

– Ти гласови део су савремене немачке књижевности, а онда мало уже – оне која баштини естетску традицију Немачке Демократске Републике, и у дијалогу је са књижевним стваралаштвом из периода НДР-а, о којем смо из периода СФРЈ морали и могли да знамо много више, а нисмо, па смо тако остали ускраћени за квалитетан „књижевни континент”, који је испао колатерална штета наших југословенских претпоставки. Знамо ту књижевност, знамо та искуства, знамо те теме и дилеме… Испало је, наравно, сасвим супротно. Срећом, у међувремену је прошло довољно времена па књижевност НДР-а може да се чита без идеолошких наочара и да понуди оквир за размишљање о личним, друштвеним, политичким, академским и осталим слободама – каже за наш лист Бојана Денић.

По њеним речима, Радни сто у наш координатни систем уводи важне ауторе, које јавност претходно није била у прилици да чита, и то због тога што није било превода, или их је било, али толико спорадично и насумично, да нису успели да понуде ширу слику ауторских преокупација. Тако су се у Радном столу појавили први преводи Волфганга Хилбига, који се бави детињством, статусом писца, Штазијем, у делима „Ја” и „Сан праведника”, затим, Томаса Браша, у књизи поезије „Лепи 27. септембар” и прозе „Пре очева умиру синови”– за коју је, како наводи Денићева, Хајнер Милер рекао да после те књиге у НДР-у нико више не може да пише као што је писао. Потом и Јохена Шмита, савременог немачког писца који размишља о тоталитарном режиму у измишљеној постсовјетској републици у процесу транзиције, у књизи „Ото Квант на радном задатку”.

– Мало више среће, пре Радног стола, у југословенској рецепцији имали су: Ана Зегерс и Криста Волф, која за роман „Транзитна виза” Ане Зегерс каже да он интервенише у њеном животу и да сваких неколико година мора да га узме у руке и види шта се у међувремену десило са њом, а шта са ликовима романа. Кристоф Хајн се у Радном столу управо појављује у четвртом тиражу дела „У вези са странцем”. Када је реч о Хајнеру Милеру, имали смо преводе важних драмских текстова, али не и његов ванкњижевни материјал, који је од кључне важности за разматрање његовог драмског опуса, па ту важну улогу играју два наша насловна – „Позориште је контролисано лудило” и „Нема довољно за све. Текстови о капитализму”.  Спремамо се за још једно велико име, право књижевно откриће из периода Немачке Демократске Републике: Бригите Рајман и дело „Брат и сестра”, о породичном раздору у околностима земље у раздору – каже Бојана Денић.

Издавачка кућа Ваганар по речима главне уреднице Милене Зукић објављује искључиво преводе франкофоних аутора. Она објашњава да је идеју о оснивању овакве издавачке куће добила још током студија француског језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду.

 – Осим мене, о избору књига које доносимо пред читаоце, одлучују и проф. др Никола Бјелић и Јована Илић, преводиоци и уредници у Ваганару. Није тешко бити инспирисан француском и франкофоном књижевношћу и културом уопште. Верујем да је мало оних који нису читали неког од чувених француских књижевника, од Раблеа, Вијона, Монтења, Монтескјеа, Шатобријана, Декарта, Паскала, Шатобријана, Корнеја, Расина, Молијера, Волтера, Дидроа, Мопасана, све до савремених великана – Уелбека, Макина, Шмита, Малуфа, Модијаноа, Ле Клезија, Ерно, и других. То што је Нобелова награда за књижевност шеснаест пута додељена француским ауторима говори о огромном значају и утицају који Французи имају на светску књижевност – истиче Милена Зукић, додајући:

– Конкретан повод за упуштање у издаваштво био је случајни сусрет са француским писцем, публицистом, преводиоцем и историчарем Франсоа-Гијомом Лореном, аутором књиге  „Ви сте сигурно род? У потрази за Жаном Копитовићем”, која је наш првенац. То је прича о нашем сународнику Јовану – Жану, који је у Француску стигао једном од спасоносних лађа, почетком Великог рата, да би трагично скончао током Другог светског рата, насред улице у Паризу. Њему је у срцу Латинске четврти постављена спомен-плоча, чијем је откривању присуствовао и нобеловац Рене Касан. Упркос томе, он је био потпуно заборављен. Аутор реконструише његов живот и даје омаж свим оним ,,малим” људима и утицају историјских (не)прилика на њихове животе. Осим тога ова књига, овенчана  француском Наградом „Најбоља књига из савремене историје”, подсећа нас на велико француско-српско пријатељство и на углед који је наша земља имала у Европи и свету до самог краја двадесетог века.

Тек по објављивању прве књиге, одлучили смо се у ком правцу ће се развијати наша кућа. Мишљења смо да је важно посветити се свакој књизи са пуно љубави, ентузијазма и знања, то захтева време и за сада немамо могућности да издамо више од неколико наслова годишње – закучује Зукић.

У Србију и регион због Ваганара су дошли Франсоа-Гијом Лорен и Франк Буис, један од најаутентичнијих гласова савремене француске књижевности, док је за превод његовог романа „Ниједне жене син” Јована Илић добила Награду „Бранко Јелић”.

– Посебно смо поносни на нашу ауторку Камиј Лоранс, чланицу Гонкуровог жирија, која је гостовала у Београду маја 2023. године, где је у препуној сали Француског института, осим „Филипа” представила још једну изузетну књигу  „Женско”, у издању Академске књиге – подсећа Милена Зукић, нагласивши да Ваганар од почетка ужива велику подршку Француског института, и у земљи и у региону, а да ће и убудуће фокус њихових издања бити на савременим француским ауторима, као и на заборављеним класицима.

Ненад Перишић из издавачке куће Магнус напомиње да у објављивању иностраних аутора грантови за превођење и издаваштво страних влада свакако представљају значајну помоћ, поготову мањим издавачима.

–  Магнус је оријентисан у два основна правца: кроз едицију „Рио Магнус” окренути смо хиспаноамеричкој књижевности, укључујући ту дела писана и на шпанском и на португалском језику, а у оквиру едиције „Магнус сокак” имамо жељу да нашој публици приближимо модерну књижевност писану на турском, арапском, персијском, јерменском, дакле, оног региона који се код нас популарно назива Оријентом. С тим у вези пратимо искључиво грантове што се односе на та поднебља. Приликом одабира наслова покушавамо да пронађемо дела која се баве претежно модерним темама, породичним односима и насиљем у породици, миграцијама, модерним ропством, проблемима мултиетничких или мултикултурних заједница, почев од оних који постоје на ширем, међунационалном плану, па до мултиетничких бракова и живота такозваног малог човека. Једна од тема која се провлачи кроз „Рио Магнус” јесте и Шпански грађански рат, који је у нашој средини, чини нам се, недовољно обрађен, а представља догађај од изузетног значаја за потоња историјска збивања – сматра Перишић.