Спортски „захват” у подручје културе

Замислите шта ми се недавно десило. Стицајем околности добијем карту за представу у омладинском театру Дадов. На програму, неочекивано, сценски догађај „у продукцији” Спортске гимназије из Београда. Искрено речено, такав спортски „захват” у подручје културе тешко сам могао очекивати, укључујући и повољан резултат. Али никад не кажи никад. Игроказ који је пред нама почео да се одвија извире, тече и разгранава се из подтекста чувене песме за децу „Замислите” Душка Радовића. Знате, оне о принцези Нађи и разбојнику Кађи, који је од цара поштено задобио њену руку након што ју је спасио из побеснелих морских таласа, будући да у трену кукавички заказаше и падоше на испиту самопоуздање, јунаштво, храброст и одважност свих других царевих дворјана и угледника.

Та маштовита прича, такође неочекивано, овде је преобликована у могућу форму школског часа у нашим (и не само нашим) школама, на којем се, анализом једне Радовићеве песме, „обрађује” тема о језику којим се између себе (али и с људима из других крајева некадашњег југословенског простора) споразумевамо и комуницирамо. Од једног, свима разумљивог, упадамо у компликовани лавиринт четири иста, оним другима сада „неразумљива” језика, који постајe несавладива препрека за савремену реплику већ заслужене и прихваћене љубави између принцезе Нађе и разбојника Кађе. Јер, сада њену руку не може добити онај ко говори „туђим”, осталима „неразумљивим” нашим истим језиком. Ауторка овог комада Ивана Маринко, професорка српског језика и књижевности у поменутој гимназији, машту Душка Радовића проширује, разрађује, разиграва и из различитих перспектива увезује мноштвом духовитих, врцавих, ироничних и саркастичних досетки, слика и ситуација на рачун овог нашег „језичког Вавилона”, које се једна за другом градацијски постављају као препреке за љубав између принцезе Нађе и нареченог разбојника Кађе. У режији и кореографији акробатских варијација представе испомаже се с професорком Верицом Ђоковић и ученицом Милицом Брежанчић.

Та наша унутрашња језичка заврзлама прелила се и функционише и међу нашим људима у белом свету. Оно што се током представе уживо одвија пред нашим очима додатно је медијски уоквирено кратким филмским сценама разговора између тинејџерке Исидоре и њене маме Тамаре, прво на енглеском, а онда и на српском, негде на плажи Средоземља. То је разговор о маминој земљи које више нема и језику којим се у њој говорило, а којег, ипак, још има. Ведрину, оптимизам и наду који током читаве представе исцелитељски струје према публици, на крају, ефектно на српском са страним акцентом поентира тинејџерка Исидора с Кипра: „Мама, хоћу и ја да добро научим тај језик којим говоре бака и деда”.

Својствена неконвенционалном и авангардном постмодернистичком стваралачком менталитету и укусу младе генерације, представа има изразито синкретички, мултимедијални и мултидисциплинарни карактер. Остварена је атрактивним и досетљивим функционалним повезивањем, прожимањем и истовременим активирањем текстуалних, односно језичких, филмских, музичких и ритмичко-акробатских фигурација у силовитом темпу без застоја и предаха у којем подједнако равноправно тријумфују дух и тело. Игра, плес и савршене готово „циркуске”, понекад и ризичне акробатске вештине ученика Спортске гимназије на ограниченом простору позорнице театра Дадов, које се у жестоком музичком ритму динамички смењују током већег дела представе, нису само свежа и неуобичајена илустрација драмског текста, него га на махове проширују, продубљују, па чак у нечему и превазилазе, намећући се као посебан изузетно ретко виђен квалитет ове представе. Инвентивне стилске фигуре драмског текста, раскошне акробатске фигуре и глумачке вештине ученика школе који овај текст изводе, неодвојиве су једне од других и стога ову представу чине лако „читљивом” и узбудљивом.

Успут сазнајем да је сав приход од продатих улазница намењен лечењу наставнице Татјане Стевановић, тешко рањене у трагичном догађају у „Рибникару”, за коју су актери ове представе на разне начине већ прикупили близу милион динара. У овом граду вероватно има још оваквих оаза стваралачког заноса, младалачких подвига и радости о којима мало шта знамо. Ја сам имао среће да на ову наиђем. Вама који, након што је Дадов Спортској гимназији за једно вече уступио своју позорницу, вероватно нећете имати прилике да видите ову представу, преостаје да затворите очи и тако нешто раскошно макар замислите.

Станиша Тутњевић,
aкадемик АНУРС