„...Јер сло­бо­да се кр­сто­ви­ма ме­ри...”

Ра­фал Перл*

Је­дан од нај­и­ску­сни­јих и нај­це­ње­ни­јих пољ­ских ди­пло­ма­та ре­дов­но об­ја­вљу­је ин­фор­ма­ци­је о но­вим жр­тва­ма ру­ске агре­си­је на Укра­ји­ну на свом про­фи­лу на дру­штве­ним мре­жа­ма. Док гле­да­мо фо­то­гра­фи­је мла­дих љу­ди пу­них сно­ва и же­ље за жи­во­том, чи­ји су пла­но­ви за на­ред­не де­це­ни­је пре­ки­ну­ти смр­ћу на фрон­ту, од­ра­слих му­шкар­ца ко­ји су на­пу­сти­ли ста­би­лан по­ро­дич­ни жи­вот и ка­ри­је­ру ка­ко би се бо­ри­ли за отаџ­би­ну, је­зик и сло­бо­ду од­лу­чи­ва­ња о бу­дућ­но­сти сво­је зе­мље, и на­по­слет­ку ци­ви­ла – же­на, де­це, ста­ра­ца ко­ји су по­ги­ну­ли на кућ­ном пра­гу или бе­же­ћи од рат­ног ви­хо­ра, ру­ских ме­та­ка, бом­би, ра­ке­та или ар­ти­ље­риј­ске ва­тре – на­ме­ће се са­мо јед­но пи­та­ње – за­што? Ова сим­бо­лич­на ко­ме­мо­ра­ци­ја, ко­ја под­се­ћа свет на при­че о њи­хо­вим жи­во­ти­ма, „ис­трг­ну­та” из не­при­стра­сне ста­ти­сти­ке сва­ко­днев­них ма­сов­них гу­би­та­ка у окви­ру су­ко­ба ко­ји за­пра­во ни­је по­чео пре две, већ пре де­сет го­ди­на, та­ко­ђе све­до­чи о стра­вич­ној це­ни ко­ју је Укра­ји­на мо­ра­ла да пла­ти за сво­је од­луч­но про­ти­вље­ње ру­ском им­пе­ри­ја­ли­зму. Ми­ли­о­ни из­бе­гли­ца, де­се­ти­не хи­ља­да жр­та­ва, огром­на ра­за­ра­ња и ху­ма­ни­тар­на кри­за, ба­ук гла­ди и не­из­ве­сно­сти на свет­ским тр­жи­шти­ма – по­сле­ди­це су ра­та, ко­је се, иако је реч о би­ла­те­рал­ном су­ко­бу, осе­ћа­ју у це­лом све­ту.

Укра­ји­на кр­ва­ри – на­па­да­на са зе­мље, во­де и из ва­зду­ха, али бо­ри се хра­бро и же­сто­ко, све­сна ци­ље­ва агре­со­ра ко­ји, по узо­ру на нај­го­ре ре­жи­ме 20. ве­ка об­у­зе­те лу­ди­лом соп­стве­не над­мо­ћи, ус­кра­ћу­је Укра­јин­ци­ма пра­во на др­жав­ност, на­ци­о­нал­ни, исто­риј­ски и је­зич­ки иден­ти­тет та­ко што их уби­ја, пљач­ка и му­чи, али и све­сно уни­шта­ва укра­јин­ску кул­тур­ну ба­шти­ну и спро­во­ди ма­сов­ну ру­си­фи­ка­ци­ју. Укра­ји­на се већ две го­ди­не хе­рој­ски бо­ри про­тив све­о­бу­хват­не ин­ва­зи­је, упр­кос де­жур­ним вој­ним и ге­о­по­ли­тич­ким струч­ња­ци­ма ко­ји су ви­ше пу­та пред­ви­ђа­ли њен бр­зи ко­лапс, упр­кос по­пу­ли­сти­ма ко­ји зах­те­ва­ју „мир и про­спе­ри­тет по сва­ку це­ну”, упр­кос са­мо­у­ве­ре­ном агре­со­ру и ње­го­вој про­па­ган­ди, ко­ји је по­кре­нуо „спе­ци­јал­ну вој­ну опе­ра­ци­ју” при­пре­ма­ју­ћи се за бр­зу вој­ну ак­ци­ју, ма­сов­на од­ли­ко­ва­ња и по­бед­нич­ку па­ра­ду на ули­ца­ма Ки­је­ва. Бо­ре се и Укра­ји­на и Укра­јин­ци, све­сни по­др­шке, ме­ђу­на­род­не по­мо­ћи и со­ли­дар­но­сти ко­је их пра­те од пр­вих да­на бор­бе про­тив ру­ског агре­со­ра. Ма­те­ри­јал­на по­др­шка (ко­ја под­ра­зу­ме­ва и на­бав­ку вој­не опре­ме и му­ни­ци­је), фи­нан­сиј­ска по­др­шка, ху­ма­ни­тар­на по­моћ (укљу­чу­ју­ћи и ону ко­ја до­ла­зи из Ср­би­је), бри­га о укра­јин­ским из­бе­гли­ца­ма, али и из­гле­ди за члан­ство у Европ­ској уни­ји и ши­ро­ка по­ли­тич­ка по­др­шка на ме­ђу­на­род­ном пла­ну, за Ки­јев ни­је са­мо „би­ти или не би­ти” у са­да­шњем тре­нут­ку, већ и на­да, та­ко по­треб­на у нај­те­жим тре­ну­ци­ма бор­бе про­тив оку­па­то­ра.

Без об­зи­ра на то што су пољ­ско-укра­јин­ски од­но­си, исто­риј­ски гле­да­но, би­ли да­ле­ко од иде­ал­них, у тре­нут­ку нај­ве­ћег ис­ку­ше­ња за на­шег су­се­да, пред не­ми­ло­срд­ном ору­жа­ном агре­си­јом усме­ре­ном на укра­јин­ску др­жа­ву и укра­јин­ски на­род, Пољ­ска и По­ља­ци ни­су ни на тре­ну­так окле­ва­ли да пру­же све­срд­ну по­моћ, ко­ја ни­је пре­ста­ла ни до да­нас. По­ред то­га што је уго­сти­ла ви­ше од че­ти­ри ми­ли­о­на укра­јин­ских из­бе­гли­ца, Пољ­ска спа­да у нај­ве­ће до­на­то­ре по­мо­ћи Ки­је­ву (ви­ше од 13 ми­ли­јар­ди евра, од­но­сно два од­сто БДП-а), а уз то пру­жа и све­срд­ну по­др­шку Укра­ји­ни на ме­ђу­на­род­ном пла­ну. По­моћ Укра­ји­ни и Укра­јин­ци­ма и фе­но­мен ма­сов­ног укљу­чи­ва­ња пољ­ског дру­штва у њу ни­су са­мо ре­зул­та­ти по­ли­тич­ке ви­зи­је бу­дућ­но­сти на­шег кон­ти­нен­та за­сно­ва­не на са­рад­њи и ко­лек­тив­ној без­бед­но­сти, у ко­јој мо­ра би­ти ме­ста за не­за­ви­сну, це­ло­ви­ту и де­мо­крат­ску Укра­ји­ну, већ и кон­кре­тан из­раз ду­бо­ко уко­ре­ње­них вред­но­сти у пољ­ском ге­ну.

Реч је пре све­га, о сло­бо­до­љу­бљу и осе­ћа­њу со­ли­дар­но­сти, сим­бо­лич­но из­ра­же­ном у ге­слу пољ­ских вој­ни­ка што су се бо­ри­ли у дру­гим зе­мља­ма (у вре­ме Про­ле­ћа на­ро­да у Ма­ђар­ској 1848. го­ди­не, али и то­ком срп­ских на­ци­о­нал­них уста­на­ка) то­ком 19. ве­ка, ко­је гла­си „за на­шу и ва­шу сло­бо­ду”, али и о не­сва­ки­да­шње бол­ним ис­ку­стви­ма из 20. ве­ка. Пољ­ска на­ших де­до­ва и пра­де­до­ва ни­је под­ле­гла уце­на­ма Адол­фа Хи­тле­ра 1939. го­ди­не, и ма­да је по ми­шље­њу пред­сед­ни­ка Ру­ске Фе­де­ра­ци­је В. В. Пу­ти­на, ко­ји је у не­дав­ном ин­тер­вјуу с Та­ке­ром Кар­лсо­ном ре­као да је на­вод­но „не­спрем­ност Вар­ша­ве да са­ра­ђу­је на­те­ра­ла Тре­ћи рајх да за­поч­не Дру­ги свет­ски рат и из­вр­ши ин­ва­зи­ју на Пољ­ску”, ми за­пра­во мо­же­мо би­ти по­но­сни на чи­ње­ни­цу да смо пр­ви кре­ну­ли у ору­жа­ну бор­бу про­тив на­ци­стич­ких агре­со­ра ко­ји су на­ме­ра­ва­ли да осво­је Евро­пу, па чак и свет. У сеп­тем­бру 1939. Пољ­ска, ко­ја ни­је до­би­ла са­ве­знич­ку по­др­шку, по­ста­ла је жр­тва на­ци­стич­ке Не­мач­ке и ње­ног вер­ног парт­не­ра – Со­вјет­ске Ру­си­је, ко­ју ак­ту­ел­на кре­маљ­ска власт то­ли­ко ве­ли­ча, а ко­је су, спро­во­де­ћи тај­ни про­то­кол пак­та Мо­ло­тов-Ри­бен­троп, из­дај­нич­ки на­па­ле на­шу зе­мљу 17. сеп­тем­бра за­бив­ши нож у ле­ђа пољ­ској вој­сци. Иако смо пре­тр­пе­ли по­раз, наш при­мер су сле­ди­ли и дру­ги хра­бри на­ро­ди – ме­ђу њи­ма и срп­ски, ко­ји та­ко­ђе ни­су по­кле­кли пред уце­на­ма и при­ти­сци­ма на­ци­стич­ке Не­мач­ке, већ су се опре­де­ли­ли за бор­бу и очу­ва­ње ча­сти упр­кос ви­ше­стру­кој над­мо­ћи не­при­ја­те­ља и ве­ли­ком дан­ку у кр­ви ко­ји смо мо­ра­ли за­јед­но да пла­ти­мо у бор­би до ко­нач­не по­бе­де.

Сре­ћом, Укра­ји­на и Укра­јин­ци да­нас ни­су са­ми – у су­ко­бу с те­ри­то­ри­јал­но нај­ве­ћом др­жа­вом на све­ту, ко­ја по сва­ку це­ну на­сто­ји да об­но­ви им­пе­ри­ју за­сно­ва­ну на стра­ху и прет­њи агре­си­јом, а ко­ји се по­гре­шно ту­ма­че као по­што­ва­ње, Ки­јев мо­же да ра­чу­на на ве­ли­ку гру­пу са­ве­зни­ка ко­ји ни­су и не­ће би­ти рав­но­ду­шни пре­ма бу­дућ­но­сти укра­јин­ског на­ро­да и др­жа­ве. За­хва­љу­ју­ћи хе­рој­ству ње­них бра­ни­те­ља и сна­зи от­по­ра агре­си­ји, Укра­ји­на ће у мо­дер­ној свет­ској исто­ри­ји оста­ти упам­ће­на као др­жа­ва, упр­кос на­по­ри­ма ру­ске про­па­ган­де да је из те исто­ри­је из­бри­ше. А ре­чи пољ­ског ди­пло­ма­те под­се­ти­ће нас на за­вр­шне ре­чи нај­по­зна­ти­је пе­сме пољ­ских вој­ни­ка из Дру­гог свет­ског ра­та – „јер сло­бо­да се кр­сто­ви­ма ме­ри, исто­ри­ја са­мо ту јед­ну има гре­шку” (из пе­сме „Цр­ве­ни ма­ко­ви на Мон­те Ка­си­ну”).

*Ам­ба­са­дор Ре­пу­бли­ке Пољ­ске у Ср­би­ји

Пре­ве­ла с пољ­ског Ми­ла Га­ври­ло­ви