Потресна сведочења родитеља убијене деце

Поново су се родитељи деце трагично настрадале 3. маја прошле године у ОШ „Владислав Рибникар” окупили како би дали подршку једни другима. Јуче је подршка била најпотребнија Нини и Драгану Кобиљском, оцу и мајци убијене девојчице Еме, као и Бојану и Марији Асовић, родитељима убијене Бојане.

Они су сведочили у парничном поступку који се пред Вишим судом у Београду води по тужби коју су родитељи убијене деце поднели против Косте К., његових родитеља Владимира и Миљане Кецмановић, Републике Србије и основне школе у којој се злочин догодио.

– Ја сам отац стрељане Еме Кобиљски. До тог дана смо живели бајку од живота, ништа нам није недостајало. Мислили смо да то заслужујемо – потресно је започео своје сведочење Драган Кобиљски, познати одбојкашки тренер.

Вест да му је ћерка убијена у ОШ „Владислав Рибникар”, како је рекао, примио је у Румунији, где је радио као тренер. Саопштила му ју је супруга Нина.

– Стан је почео да ме гуши. Изашао сам напоље. Када ме је позвала Нина и саопштила ми да је наша Ема убијена, пао сам на земљу и лежао. Постављао сам само једно питање – зашто? – наставио је са сведочењем.

Последњи пут је своју мезимицу, казао је, видео „на препознавању”.

– Била је лепа – рекао је Кобиљски, пре тога дубоко удахнувши.

Отац убијене девојчице казао је да и даље шаље поруке на Емин број телефона у којима јој пише шта се дешава, али и да свако вече гледа њену слику.

– Као да ми каже: „Тата, биће све добро.” Можда је Ема особа која ме је највише волела. Имали смо посебну везу. Не дамо никоме да нам одузме нашу Ему – кроз сузе је у препуној судници рекао Кобиљски.

Настављајући са сведочењем, отац трагично настрадале девојчице казао је шта га забрињава и узнемирава.

– Забрињава ме што је породица дечака убице на слободи, али не зато што их мрзим, или се радујем њиховој несрећи, већ зато што та породица живи у амбијенту оружја, муниције и Молотовљевих коктела – рекао је Кобиљски.

Он је додао и да породица Косте К. „не зна шта им је урадила”, а потом и да је „он (отац Косте К. прим. аут.) лекар, а има болесника у кући”.

– Један свештеник нам је рекао да је Емин избор био да стане испред њега и да ми треба да поштујемо њен избор. На част је сваком родитељу да га дете превазиђе, а мене је Ема превазишла – казао је Кобиљски.

Његова супруга Нина, која је сведочење започела на претходном рочишту, казала је да покушава да нађе опрост, али да он од ње није ни тражен. Друга страна, казала је она, није изразила ни жаљење због онога што се догодило.

Говорећи о Кецмановићима, она је рекла да није исправно било што су држали толику количину оружја у кући, као ни то што нису помогли свом сину који је показивао знакове да није у реду.

Након породице Кобиљски, о трагедији која их је задесила говорили су родитељи Бојане Асовић, девојчице која је убијена док је била дежурна у тренутку масакра.

За судску говорницу први је изашао Бојан Асовић, који је указао да је убијена девојчица била његово прво дете.

– Она је била наше прво дете, наш свет. Сваког дана смо се трудили. Била је центар мог света, сву љубав и снагу сам видео у породици. Бојана је била нестварна девојчица. Била је мала, али довољно велика – започео је сведочење.

Како је казао, након тог 3. маја уништено је све оно чему су као породица тежили и за шта су се трудили.

– Осећам велику тугу и неправду. Ја сам тада умро. Покушавам да живим, али не иде. Бојана је са братом била повезана, били су као близанци. Била му је све оно што старија сестра треба да буде. Кад је она причала ја сам стајао мирно. Увек сам журио да дођем кући, да их видим – рекао је он.

Отац убијене Бојане испричао је да је 3. маја био у Никшићу код родитеља.

– Само сам знао да је била пуцњава, сузе су ми кренуле. Тешко ми је било што нисам ту. Кренуо сам за Београд, жена ми је рекла да је у полицији – рекао је он и указао на то да је школа само седам дана након тога почела са радом.

Његова супруга и мајка убијене Бојане Марија Асовић испричала је да мозак не може да прихвати да седи у судници и прича о убиству властитог детета у школи.

– Тог дана сам отишла на посао, тај дан ми је Бојана послала поруку да је дежурна. Питала сам је: „Откуд то? Није требало да будеш.” Одговорила ми је: „Знам, мама, није ни Ана знала...” И то је било последње наше дописивање. Колегиница ми је рекла за пуцњаву, ноге су ми се одсекле. У том тренутку сам вриснула, јер сам знала да је она на улазу. Питала сам: „Где је моја Бојана?” Полако сам осећала како нестајем, легла сам на кола. Тог дана сам умрла. То је био мој крај, више ништа не постоји. Очајни – рекла је она.

Мама убијене Бојане истакла је потом: „Иако сам полицајац, моја деца никада нису видела оружје.”