Бајден изгубио битку за радничку класу

Економски успеси уопште нису побољшали положај Демократске странке у САД.  Према недавним анкетама Американци више верују Доналду Трампу него Бајдену.

После пораза Хилари Клинтон 2016. године демократе су схватиле да имају проблем: странка губи подршку беле радничке класе.

Више од 60 одсто Американаца старијих од 25 година нема факултетску диплому, а без њихових гласова изузетно је тешко победити на националним изборима.

Зато су демократе направиле паметан потез 2020. године. Први пут после 36 година предложили су кандидата за председника без дипломе са Харварда или Јејла. Џо Бајден је победио и чим се скрасио у Белој кући одмах је покренуо далекосежни програм подршке радничкој класи, пише „Њујорк тајмс“

Економски резултати су били одлучни, током Бајденовог мандата економија Сједињених Држава је додала 10,8 милиона нових радних места, укључујући скоро 800.000 у производњи и 774.000 у грађевинарству, при чему су плате брже расле на доњем крају платне скале него на врху.

Студија економисте Роберта Полина и његових колега открила је да 61 одсто радних места које је створио Бајденов закон о инфраструктури нису захтевала факултетску диплому. Исто важи и за 58 одсто радних места створених законом о смањењу инфлације и 44 одсто створених законом о науци.

Као резултат приватних инвестиција подстакнутих Бајденовом политиком бројне области које заостају доживеле су процват запошљавања, производње и продуктивности. Ово је био користан алат за раднике у индустријама погођеним деиндустријализацијом.

Али какве су политичке последице? Да ли је ова огромна потрошња повећала подршку Демократској странци међу радничком класом? Да ли су демократе повратиле репутацију странке радничке класе?

У овом тренутку одговор је изразито негативан. Бајденове економске мере нису имале утицаја на политичке ставове Демократске странке.

Напротив, партија и даље губи подршку радничке класе. У недавној анкети Ен-Би-Си-а бирачи кажу да више верују Доналду Трампу него Бајдену у економији, при чему је разлика од 22 одсто, највећа на у овим анкетама још од 1992. године.

Недавна Галупова анкета о томе колико се Американаца идентификује са демократском и републиканском странком показала је да је предност демократа међу црним Американцима смањена скоро за петину,  за 19 одсто, а међу Хиспаноамериканцима за 15 одсто.

Галупова анкета је такође показала да се јаз у образовању и даље повећава. Дипломци факултета све више гласају за демократе, а људи без факултетске дипломе све више гласају за републиканце.

Френклин Рузвелт је постигао успех са „Њу дилом“ користећи владина средства за подршку радницима. Бајден је покушао да крене његовим стопама. Чисто економски његова политика је функционисала, али политички није. Због чега?

Чињеница је да су у последњих неколико деценија све западне демократије доживеле колосалну политичку промену: образованији бирачи су отишли улево, а мање образовани удесно. А у срцу ове промене није толико економија колико култура и идентитет.

Бирачи са вишом школом живе првенствено у градовима и воде другачији начин живота од гласача са средњом школом. Не само да су живо заинтересовани за културна питања као што су абортус и права мањина, већ су и много либералнији у вези социјалних питања.

Политиколог Метју Гудвин тврди да образованији и мање образовани грађани у основи имају различите вредности. Први су по природи више прогресивни-космополитски, други су патриотски-традиционалисти који се ослањају на веру, породицу и државу.

Он сматра да образованије гласове заглушују они мање образовани због своје доминације на универзитетима и медијима, уметности, непрофитним организацијама и бирократији. Мање образовани осећају да се не чују и не примећују.

Гудвин примећује да широм западног света „радничка класа и људи без факултетске дипломе највероватније деле мишљење да владу није брига шта мисле људи попут њих“.

Коначно, мање образовани бирачи осећају се морално осуђеним због тога што су „заостали“. Анализа више од 65.000 становника 36 земаља холандског научника Јохана ван Норда показала је да људе који не припадају новој елити уједињује не само економска несигурност, већ и притужбе на „одбијање“ – односно осећај да друштво не само да им не приписује никакву значајну улогу, већ их и гледа са висине.