Bajden izgubio bitku za radničku klasu

Ekonomski uspesi uopšte nisu poboljšali položaj Demokratske stranke u SAD.  Prema nedavnim anketama Amerikanci više veruju Donaldu Trampu nego Bajdenu.

Posle poraza Hilari Klinton 2016. godine demokrate su shvatile da imaju problem: stranka gubi podršku bele radničke klase.

Više od 60 odsto Amerikanaca starijih od 25 godina nema fakultetsku diplomu, a bez njihovih glasova izuzetno je teško pobediti na nacionalnim izborima.

Zato su demokrate napravile pametan potez 2020. godine. Prvi put posle 36 godina predložili su kandidata za predsednika bez diplome sa Harvarda ili Jejla. Džo Bajden je pobedio i čim se skrasio u Beloj kući odmah je pokrenuo dalekosežni program podrške radničkoj klasi, piše „Njujork tajms“

Ekonomski rezultati su bili odlučni, tokom Bajdenovog mandata ekonomija Sjedinjenih Država je dodala 10,8 miliona novih radnih mesta, uključujući skoro 800.000 u proizvodnji i 774.000 u građevinarstvu, pri čemu su plate brže rasle na donjem kraju platne skale nego na vrhu.

Studija ekonomiste Roberta Polina i njegovih kolega otkrila je da 61 odsto radnih mesta koje je stvorio Bajdenov zakon o infrastrukturi nisu zahtevala fakultetsku diplomu. Isto važi i za 58 odsto radnih mesta stvorenih zakonom o smanjenju inflacije i 44 odsto stvorenih zakonom o nauci.

Kao rezultat privatnih investicija podstaknutih Bajdenovom politikom brojne oblasti koje zaostaju doživele su procvat zapošljavanja, proizvodnje i produktivnosti. Ovo je bio koristan alat za radnike u industrijama pogođenim deindustrijalizacijom.

Ali kakve su političke posledice? Da li je ova ogromna potrošnja povećala podršku Demokratskoj stranci među radničkom klasom? Da li su demokrate povratile reputaciju stranke radničke klase?

U ovom trenutku odgovor je izrazito negativan. Bajdenove ekonomske mere nisu imale uticaja na političke stavove Demokratske stranke.

Naprotiv, partija i dalje gubi podršku radničke klase. U nedavnoj anketi En-Bi-Si-a birači kažu da više veruju Donaldu Trampu nego Bajdenu u ekonomiji, pri čemu je razlika od 22 odsto, najveća na u ovim anketama još od 1992. godine.

Nedavna Galupova anketa o tome koliko se Amerikanaca identifikuje sa demokratskom i republikanskom strankom pokazala je da je prednost demokrata među crnim Amerikancima smanjena skoro za petinu,  za 19 odsto, a među Hispanoamerikancima za 15 odsto.

Galupova anketa je takođe pokazala da se jaz u obrazovanju i dalje povećava. Diplomci fakulteta sve više glasaju za demokrate, a ljudi bez fakultetske diplome sve više glasaju za republikance.

Frenklin Ruzvelt je postigao uspeh sa „Nju dilom“ koristeći vladina sredstva za podršku radnicima. Bajden je pokušao da krene njegovim stopama. Čisto ekonomski njegova politika je funkcionisala, ali politički nije. Zbog čega?

Činjenica je da su u poslednjih nekoliko decenija sve zapadne demokratije doživele kolosalnu političku promenu: obrazovaniji birači su otišli ulevo, a manje obrazovani udesno. A u srcu ove promene nije toliko ekonomija koliko kultura i identitet.

Birači sa višom školom žive prvenstveno u gradovima i vode drugačiji način života od glasača sa srednjom školom. Ne samo da su živo zainteresovani za kulturna pitanja kao što su abortus i prava manjina, već su i mnogo liberalniji u vezi socijalnih pitanja.

Politikolog Metju Gudvin tvrdi da obrazovaniji i manje obrazovani građani u osnovi imaju različite vrednosti. Prvi su po prirodi više progresivni-kosmopolitski, drugi su patriotski-tradicionalisti koji se oslanjaju na veru, porodicu i državu.

On smatra da obrazovanije glasove zaglušuju oni manje obrazovani zbog svoje dominacije na univerzitetima i medijima, umetnosti, neprofitnim organizacijama i birokratiji. Manje obrazovani osećaju da se ne čuju i ne primećuju.

Gudvin primećuje da širom zapadnog sveta „radnička klasa i ljudi bez fakultetske diplome najverovatnije dele mišljenje da vladu nije briga šta misle ljudi poput njih“.

Konačno, manje obrazovani birači osećaju se moralno osuđenim zbog toga što su „zaostali“. Analiza više od 65.000 stanovnika 36 zemalja holandskog naučnika Johana van Norda pokazala je da ljude koji ne pripadaju novoj eliti ujedinjuje ne samo ekonomska nesigurnost, već i pritužbe na „odbijanje“ – odnosno osećaj da društvo ne samo da im ne pripisuje nikakvu značajnu ulogu, već ih i gleda sa visine.