Шест лица траже Летопис

Нови Сад – Српска култура има један, како кажу у Матици српској у Новом Саду, чудесан феномен. Јединствени и најстарији, по сталности излажења, књижевни часопис у Европи и свету – „Летопис Матице српске”. Траје 200 година без већих прекида, од како је покренут 1824. у Новом Саду, тада као „Сербски летопис”.

– Излазио је са галактичком тачношћу – сликовито описује тај феномен књижевник, професор емеритус Славко Гордић, доајен међу главним уредницима часописа.

Професор је учествовао у документарном филму „Шест лица траже Летопис”, редитеља Драгана Стојменовића, који је премијерно приказан у Матици српској поводом два века часописа.

Можда би „Летопис” излазио и да га нико није уређивао, подсетио је Гордић на Михизове речи, али сматра да је то више духовито него тачно.

– Уредници су морали да имају ауторитет, частан минули рад, велику културу, радозналост, марљивост и способност да држе у стваралачкој вези и контакту најбоље писце свога времена – истакао је професор.

Гордић је међу шест последњих у низу „лица”, односно главних уредника „Летописа Матице српске”.

У своја два века, иза ових свезака које су се бавиле питањима српске  културе и књижевности, али и шире од тога – политичким, економским, религијским и другим темама, стоји 35 уредничких имена.

Први уредник био је покретач часописа и професор новосадске гимназије Георгије Магарашевић. Најавио га је још у јуну 1823, кроз публикацију „Објављеније”. Уређује се у Новом Саду, штампа у Будиму и појављује у октобру 1824, са ознаком да је за 1825. годину.

– Од самог почетка био је замишљен као часопис који треба да прикаже целокупну српску књижевност, али и свеколико знање не само о Србима, него и о свим Словенима у европском простору. Ту мисију има и данас – прича бивши уредник др Драган Станић, председник Матице.

Током 19. века уређивали су га књижевници и истакнуте личности: Јован Хаџић, први председник Матице српске, Теодор Павловић, матичин секретар у Пешти, Јован Суботић, Јаков Игњатовић... А на прелазу у 20. век, водио га је Милан Савић, отац Анице Савић Ребац.

Између два рата, један од уредника је и Марко Малетин, који се у једној свесци бави, како је указао Славко Гордић, тада актуелном и „пар екселанс” политичком темом о подели Југославије на бановине.

– Летопис има ту тежњу за енциклопедијском ширином. У наше време, додуше, „Зборници” који излазе, у неку руку су одменили „Летописе” и оставили му углавном књижевни простор – навео је Гордић.

После Другог светског рата, уређују га Живан Милисавац, Младен Лесковац, Бошко Петровић, Александар Тишма. „Летопису” служи на част, сматра доајен уредник, да је имао Тишму, писца познатог и превођеног у свету. Сто година има, подсећа, од његовог рођења.

Кад смо код јубилеја, ове године је и 200. годишњица од рођења песника Бранка Радичевића, али када је он објавио песме 1847. није се нашао на страницама „Летописа”. То је било време сукоба Матице српске са Вуковом реформом, а Радичевић је био вуковац.

О животу „Летописа” сведочили су у документарном филму и некадашњи уредници Слободан Владушић, Ђорђе Деспић и Ђорђо Сладоје, као и Селимир Радуловић који га уређује од 2023. године.

У време Владушића, тадашњи министар културе Иван Тасовац смањио је давања Матици и довео у питање опстанак Летописа. „И сад сматрам да је скандалозно учинити такав гест”, каже бивши уредник који је тада покренуо акцију „Пошаљите примерак Летописа министру”.

Владушић је покушао да оживи енциклопедијски карактер часописа и да укључи што више младих, талентованих људи. Темати су о књижевности, значајним српским писцима и песницима, али и о полису и мегалополису, медијима, неофеудализму...

– Желео сам да „Летопис”  буде, како би се то данас казало, апдејтован – навео је он.

Ђорђе Деспић је уз традицијску линију, коју сматра неопходном, јер је часопис и основан са идејом да се чува и негује идентитет српског народа, увео упоредо у своје уређивање модеран сензибилитет, ововременске културне и књижевне тонове. Тако је српска култура 2017. године добила и темат о Нику Кејву, светском рок уметнику.

„Летопис” је нешто старији од Матице, пошто је она основана две године после њега. Како то вели песник Ђорђо Сладоје, часопис је „од сиротог матичиног посвојчета, постао њен заштитни знак”. По њему, чудо је да је успео да одоли идеолошким и политичким ударима, али и покушајима да се сведе на провинцијско гласило и на крају угаси.

Рад је прекидан у тешким периодима, током два светска рата, револуције из 1848, а пре тога 1835/36, када је угарска власт настојала да угаси Матицу српску.

– Чудо је такође да ми „Летопис”, као и многе друге ствари, нисмо организовали, реформисали, претумбали на стотину начина да бисмо га, на крају, девастирали. Ево још једне омиљене српске речи – каже Сладоје.

За двеста година се показало, сматра актуелни уредник Селимир Радуловић, да је „Летопис” испунио своју мисију, да мисао оснивача и данас живи. Донео је потврде да српска књижевност, како истиче Станић, носи неке универзалне вредности.