Лепота и младост на коцки

Маја Пелевић припада генерацији млађих српских драматурга. Досад је написала неколико запажених драмских текстова који се играју у Београду и позоришту у Сомбору. Њен комад "Поморанџина кора" који се са успехом изводи у Атељеу 212 режирао је Горан Марковић, док је драма "Скочиђевојка" летос доживела овације на Будванском фестивалу. Теме које ова списатељица обрађује у својим комадима крећу се на линији питања идентитета: личног, породичног, друштвеног. Она се интересује за поље слободе и утицај који имају масовни медији у 21. веку.

Са карактеристичном генерацијском бунтовношћу, ауторка отворено говори о невољама данашњице, а бритак језик којим се служи близак је и разумљив и најмлађој градској  публици.

Иако рођена Београђанка, Маја Пелевић је, каже, тек после првих студентских демонстрација коначно дошла до спознања. Београд је за њу тада постао град из кога не би могла да оде а да се више не врати. Четири године живела је у Њујорку, а размишљала о Београду.

Без обзира на то што је реч о граду са око два милиона људи, Маја Пелевић сматра да је његова главна карактеристика издељеност по различитим, мање или више гетоизованим срединама. Нови Београд није исто што и Бежанијска коса, Дорћол, што и Врачар.

Друштво са багера

Списатељица чије драме означавају и као "нови талас" у српској драматургији имала је већину ових искустaва. Најпре је становала у Улици Драгослава Јовановића преко пута градске Скупштине, убрзо се преселила у Нови Београд. Улицу Палмира Тољатија сматра најзначајнијoм улицом која је обележила њено детињство. У односу на Нови Београд, са препознатљивом урбаном филозофијом и "треш" естетиком, Бежанијска коса је почетком деведесетих Маји Пелевић изгледала сасвим супротно. Као лакирана, нафракана "кућица за псе". У том крају, не скрива, све је нервирало.

Долазак у Улицу Страхињића Бана на њу је деловао још шокантније. Данас, после десетак година, Маја Пелевић се, међутим, зауставља на овој често спомињаној дорћолској улици.

– За мене је било потпуно скандалозно када је, после Новог Београда, требало да се преселим на Дорћол. А сада бих своју емотивну тачку ставила баш на Улицу Страхињића Бана. Када сам дошла, није било ниједног кафића, осим "Ипанеме", брзо се отворио и "Наћос". Зато је преко пута моје зграде постојао један багер. На њему су се скупљала деца из краја са којом сам почела да улазим у активне социјалне контакте, јер су ме највише подсећала на новобеоградску децу. Брзо сам схватила да на Дорћолу постоје различита друштва која су се углавном скупљала око неких препознатљивих тачака. Ми смо, рецимо, били друштво код "Кли-клија", које се окупљало око видео-клуба. Сваки град има улицу са великим бројем кафића. Волим те крајеве где постоји концентрација догађања. Увек имам утисак да су први кафићи у овој улици имали неку врсту "финог увода" у оно шта је Страхињића Бана могла да постане. Оно у шта се она касније претворила отишло је у погрешном правцу. Социјална групација људи која је овде сконцентрисана су претежно крими групе, спонзоруше, позери, козери. Људи који долазе код мене не воле ни да прођу том улицом. Уме да буде веома непријатно, напето, закрчено аутомобилима. А, опет у ову улицу паук никада не улази. Када сам имала пса, била сам на ивици нервног слома. Ни три метра слободног тротоара. О пешацима нико не води рачуна. Посебна прича је кафић испод моје зграде. Хтели су да нам отму део тротоара. Да се то десило, из зграде бих директно излазила у кафић, а не на улицу. По новом закону, колико ми је познато, летње баште више не морају да се демонтирају у зимском периоду. Често мислим како је ово улица која осим  површинског има и неко скривено лице. Цела улица постала је један велики казино. Улица у којој се коцка на различите улоге. На живот, на младост, лепоту – уочава Маја Пелевић.

Неуништива бирократија

Као контраст својој најдражој улици она наводи потес од Правног факултета до Лиона. Врачар јој је леп, али смета јој близина Булевара.

– Не подносим тај део града, са све шинама, трамвајима који тандрчу, избезумљеним људима. Када прођем Булеваром, није ми се десило а да ме пет људи не закачи. То је неподношљиво – каже наша саговорница. Непостојање метроа она истиче као велики недостатак, а истакнуте редове вожње на аутобуским и трамвајским станицама као безобразлук према путницима.

– Овај град нема метро, имамо смејурију од трамваја који иду пола километра на сат. О аутобусима нећу да причам. Због заштите животне средине они би требало да буду укинути. Свуда у свету, осим код нас, трамваји су брза превозна средства. У Берлину је трамвај као брзи воз. А код нас покаче некакве редове вожње који ничему не служе. Не знам да ли се икада десило да дођу на време – размишља уметница. Оно што је највише изненађује јесте да никакве промене власти, закона, облика својине и остале трансформације не могу да униште биће бирократије. Нове банке су почеле да добијају своје место на Дорћолу, али стара свест службеника није доживела веће промене.

– Наша бирократија је чувена по дрчности, безобразлуку. Пронађу где су најјачи и кроз те своје мале функције иживљавају своје велике фрустрације по кичми Београђана. Почеле су да се отварају нове банке на Дорћолу. Била сам убеђена да ће запослени морати да прате нови код понашања. Међутим, тај степен игнорисања је невероватан – уочава Пелевићева. Од јавних грађевина највише јој се допада зграда "Геозавода" у Карађорђевој улици.

– Као да у овом граду нема других простора за журке. Та зграда је тако крхка,  распада се. Зашто се допушта да се журке праве у тој старој згради ? Зашто неком то изгледа тако модерно? Срамота је што се то исто догађа и у Музеју савремене уметности. Нисам чула за већу глупост. Не знам да ли се игде на свету тако нешто дешава – констатује Маја Пелевић.

Александра Марковић