Lepota i mladost na kocki

Maja Pelević pripada generaciji mlađih srpskih dramaturga. Dosad je napisala nekoliko zapaženih dramskih tekstova koji se igraju u Beogradu i pozorištu u Somboru. Njen komad "Pomorandžina kora" koji se sa uspehom izvodi u Ateljeu 212 režirao je Goran Marković, dok je drama "Skočiđevojka" letos doživela ovacije na Budvanskom festivalu. Teme koje ova spisateljica obrađuje u svojim komadima kreću se na liniji pitanja identiteta: ličnog, porodičnog, društvenog. Ona se interesuje za polje slobode i uticaj koji imaju masovni mediji u 21. veku.

Sa karakterističnom generacijskom buntovnošću, autorka otvoreno govori o nevoljama današnjice, a britak jezik kojim se služi blizak je i razumljiv i najmlađoj gradskoj  publici.

Iako rođena Beograđanka, Maja Pelević je, kaže, tek posle prvih studentskih demonstracija konačno došla do spoznanja. Beograd je za nju tada postao grad iz koga ne bi mogla da ode a da se više ne vrati. Četiri godine živela je u Njujorku, a razmišljala o Beogradu.

Bez obzira na to što je reč o gradu sa oko dva miliona ljudi, Maja Pelević smatra da je njegova glavna karakteristika izdeljenost po različitim, manje ili više getoizovanim sredinama. Novi Beograd nije isto što i Bežanijska kosa, Dorćol, što i Vračar.

Društvo sa bagera

Spisateljica čije drame označavaju i kao "novi talas" u srpskoj dramaturgiji imala je većinu ovih iskustava. Najpre je stanovala u Ulici Dragoslava Jovanovića preko puta gradske Skupštine, ubrzo se preselila u Novi Beograd. Ulicu Palmira Toljatija smatra najznačajnijom ulicom koja je obeležila njeno detinjstvo. U odnosu na Novi Beograd, sa prepoznatljivom urbanom filozofijom i "treš" estetikom, Bežanijska kosa je početkom devedesetih Maji Pelević izgledala sasvim suprotno. Kao lakirana, nafrakana "kućica za pse". U tom kraju, ne skriva, sve je nerviralo.

Dolazak u Ulicu Strahinjića Bana na nju je delovao još šokantnije. Danas, posle desetak godina, Maja Pelević se, međutim, zaustavlja na ovoj često spominjanoj dorćolskoj ulici.

– Za mene je bilo potpuno skandalozno kada je, posle Novog Beograda, trebalo da se preselim na Dorćol. A sada bih svoju emotivnu tačku stavila baš na Ulicu Strahinjića Bana. Kada sam došla, nije bilo nijednog kafića, osim "Ipaneme", brzo se otvorio i "Naćos". Zato je preko puta moje zgrade postojao jedan bager. Na njemu su se skupljala deca iz kraja sa kojom sam počela da ulazim u aktivne socijalne kontakte, jer su me najviše podsećala na novobeogradsku decu. Brzo sam shvatila da na Dorćolu postoje različita društva koja su se uglavnom skupljala oko nekih prepoznatljivih tačaka. Mi smo, recimo, bili društvo kod "Kli-klija", koje se okupljalo oko video-kluba. Svaki grad ima ulicu sa velikim brojem kafića. Volim te krajeve gde postoji koncentracija događanja. Uvek imam utisak da su prvi kafići u ovoj ulici imali neku vrstu "finog uvoda" u ono šta je Strahinjića Bana mogla da postane. Ono u šta se ona kasnije pretvorila otišlo je u pogrešnom pravcu. Socijalna grupacija ljudi koja je ovde skoncentrisana su pretežno krimi grupe, sponzoruše, pozeri, kozeri. Ljudi koji dolaze kod mene ne vole ni da prođu tom ulicom. Ume da bude veoma neprijatno, napeto, zakrčeno automobilima. A, opet u ovu ulicu pauk nikada ne ulazi. Kada sam imala psa, bila sam na ivici nervnog sloma. Ni tri metra slobodnog trotoara. O pešacima niko ne vodi računa. Posebna priča je kafić ispod moje zgrade. Hteli su da nam otmu deo trotoara. Da se to desilo, iz zgrade bih direktno izlazila u kafić, a ne na ulicu. Po novom zakonu, koliko mi je poznato, letnje bašte više ne moraju da se demontiraju u zimskom periodu. Često mislim kako je ovo ulica koja osim  površinskog ima i neko skriveno lice. Cela ulica postala je jedan veliki kazino. Ulica u kojoj se kocka na različite uloge. Na život, na mladost, lepotu – uočava Maja Pelević.

Neuništiva birokratija

Kao kontrast svojoj najdražoj ulici ona navodi potes od Pravnog fakulteta do Liona. Vračar joj je lep, ali smeta joj blizina Bulevara.

– Ne podnosim taj deo grada, sa sve šinama, tramvajima koji tandrču, izbezumljenim ljudima. Kada prođem Bulevarom, nije mi se desilo a da me pet ljudi ne zakači. To je nepodnošljivo – kaže naša sagovornica. Nepostojanje metroa ona ističe kao veliki nedostatak, a istaknute redove vožnje na autobuskim i tramvajskim stanicama kao bezobrazluk prema putnicima.

– Ovaj grad nema metro, imamo smejuriju od tramvaja koji idu pola kilometra na sat. O autobusima neću da pričam. Zbog zaštite životne sredine oni bi trebalo da budu ukinuti. Svuda u svetu, osim kod nas, tramvaji su brza prevozna sredstva. U Berlinu je tramvaj kao brzi voz. A kod nas pokače nekakve redove vožnje koji ničemu ne služe. Ne znam da li se ikada desilo da dođu na vreme – razmišlja umetnica. Ono što je najviše iznenađuje jeste da nikakve promene vlasti, zakona, oblika svojine i ostale transformacije ne mogu da unište biće birokratije. Nove banke su počele da dobijaju svoje mesto na Dorćolu, ali stara svest službenika nije doživela veće promene.

– Naša birokratija je čuvena po drčnosti, bezobrazluku. Pronađu gde su najjači i kroz te svoje male funkcije iživljavaju svoje velike frustracije po kičmi Beograđana. Počele su da se otvaraju nove banke na Dorćolu. Bila sam ubeđena da će zaposleni morati da prate novi kod ponašanja. Međutim, taj stepen ignorisanja je neverovatan – uočava Pelevićeva. Od javnih građevina najviše joj se dopada zgrada "Geozavoda" u Karađorđevoj ulici.

– Kao da u ovom gradu nema drugih prostora za žurke. Ta zgrada je tako krhka,  raspada se. Zašto se dopušta da se žurke prave u toj staroj zgradi ? Zašto nekom to izgleda tako moderno? Sramota je što se to isto događa i u Muzeju savremene umetnosti. Nisam čula za veću glupost. Ne znam da li se igde na svetu tako nešto dešava – konstatuje Maja Pelević.

Aleksandra Marković