Ћопићев став према окупатору

Читајући прилог господина Мирослава Боснића „Несхваћени ћопићевски хумор”, објављен 22. јануара у рубрици Међу нама, осетио сам се постиђено и имам потребу да се извиним господину Боснићу због моје опаске „Опрости му, боже, не зна шта говори”, као и због прозивања да је као аутор текста „Окупатор на бициклу” потпао под утицај стереотипних размишљања о неким „симпатичним” окупаторским или квислиншким војскама као што је била италијанска фашистичка армада или хрватска домобранска војска. Ово своје искрено извињење упућујем с разлогом да се не укаљају углед, част и патриотско дело његових родитеља и њега, као и његовог рођака партизанског хероја Никице Пилиповића, које су они као породица остварили у НОР-у, односно у борби против окупатора, за одбрану и ослобођење земље.

Међутим, у свом тексту „Злочини италијанских фашиста у окупираној Југославији” није ниједном мојом реченицом омаловажаван наш прослављени писац Бранко Ћопић, његова дела, а посебно његов хумор, већ сам само критиковао на погрешан начин наведен цитат из Пилиповићеве књиге „Дегенек”, а он гласи „кад бих могао да бирам окупатора, одабрао бих Италијане”.

Ћопићев хумор у његовим романима био је јак, охрабрујући и надасве надахњујући, а посебно за нас, послератну генерацију, јер нас је научио највећим људским врлинама – да будемо људи добре воље и поштених намера, да праштамо, али не и да заборавимо. Е на то „да не заборавимо” односио се мој поменути допис.

Кад је реч о спомињању и описивању окупатора и њихових помагача домаћих издајника, Ћопић је у сваком свом роману био крајње реалан и озбиљан, а њихове злочиначке акције приказивао је без трунке комичности. То доказују и цитати из његових романа. На седамдесетој страни романа „Орлови рано лете” Ћопић приповеда: „Окупаторска власт, Нијемци и Талијани, нису знали за шалу. Од поробљеног народа одузимали су све оружје, па макар то била и стара пушка кремењача, нека дотрајала кубура или покварена револверчина. Кад би негдје пронашли сакривено оружје, стријељали би домаћина куће, па макар он био и старац стогодишњак. Туђински освајач брзо је нашао и своје покорне и верне слуге, дао им оружје и власт и пустио их да жаре и пале по својој рођеној земљи. Једна од најкрвавијих организација домаћих издајника биле су тзв. усташе, гомиле насилника и паликућа, одгајане и наоружане од стране њемачких и талијанских фашиста. Они су били десна рука окупатора. Уместо њега, и за његов рачун, одузимали су оружје, војничку спрему, жито, стоку, премлаћивали и мучили људе, палили куће. Преко њих је освајач хтио да поробљени народ натјера у страх и покорност”.

У свим својим делима писао је о италијанско-усташким офанзивама. У роману „Не тугуј, бронзана стражо” на потресан начин описује партизана Стојана Глогињара и његово страдалништво: „Једна од локалних офанзива збрисала је Стојаново кућиште. У старој дрвењари спаљена му је читава породица. Остала је само најмлађа кћер која се случајно затекла у другом селу, код тетке. Замукли партизан дуго се каменио над охладњелим згариштем, тонуо је у вече, у пепео угасла сунца... Напипао је у сумрачју сиву бојажљиву мацу, једини остатак свог топлог огњишта, спокојне вечерње ватре и домаће безбриге. Прихватио је у наручје тај последњи дашак родне куће и кренуо низ друм.”

Чак и у свом најпознатијем делу „Доживљаји Николетине Бурсаћа”, где постоје неке пошалице са заробљеним окупаторским италијанским војницима, Бурсаћ у једној краткој, али јасно изговореној реченици коју упућује свом ратном другу Јовици, дословно каже: „Друго је онај Талијан који с колоном креће на наше положаје и решета из танкете, а друго овај кукавељ пред нама.” Ту Ћопић прави озбиљну разлику између талијанских војника у борби и оних који су се предали тражећи самилост, коју сами другима нису дали кад су били под оружјем.

Наравно да је било и позитивних људи међу њима. И о томе је Ћопић писао. Једном приликом је истакао да нема на кугли земаљској Србина чији преци и рођаци нису учествовали у неким ранијим одбрамбеним или ослободилачким ратовима и дали живот за слободу своје отаџбине. Апсолутно се слажем са Ћопићем и истичем да и у мојој породици има таквих примера, али их нећу наводити и именовати.

Миомир Гарашанин,

Београд