Параноја и прислушкивање

Феномен који је код нашег народа страховито присутан. Готово да нема човека који не сматра да њега службе прате и да он никако ништа не би преко телефона да говори, већ само у четири ока. Аутор овог текста неретко доживљава нервни слом када га позивају потенцијални клијенти који желе да их он заступа на суду. Да ли су у питању радни односи, парница или кривица, апсолутно је небитно. Нико не жели да каже у чему је проблем, јер се плаши да га прислушкују, па је боље да све то исприча у четири ока. Не помаже ту ни апел да немате времена, да сте презаузети и да је на крају крајева телефон и направљен да се чујемо и испричамо када нисмо у прилици да се видимо. Све је то узалуд, јер „неко” са стране нас прислушкује и никако не дозвољава да се преко телефона изнесе проблем. Људи су у стању стотине километара да пређу јер неће преко телефона. Рекао би неко да код сваког у Србији помало чучи неки Илија Чворовић, лик из фантастичног „Балканског шпијуна” Душка Ковачевића.

Разумљиво је што је та врста страха усађена и што се преноси с колена на колено. Некадашња УДБА, а касније ДБ, посебно у оним социјалистичким временима, заиста се обилато бавила том делатношћу и огроман број некадашњих чувених фиксних телефона био је на мерама. Реда ради да се контролише народ и да се ништа не препусти случају како се не би нарушиле тековине братства и јединства наших народа и народности. Но, видели смо, то се на крају баладе показало као неефикасно средство, јер контролишући народ, нисмо баш адекватно контролисали спољни фактор који је до темеља урушио СФРЈ, а са њом и у крви је окупао чувено братство и јединство. Но, параноја од прислушкивања је остала. Како се развијала технологија, посебно појавом мобилних телефона, развијала су се и средства за прислушкивање. Заиста, данашњи смарт апарати, таблети, лаптоп рачунари, они јесу покретне слушалице. Ипак, то не значи да би требало да будемо у параноји и да сваки пут када позовемо неког да причамо у шифрама. Нити се све слуша, нити се свако слуша. Нити ће неко да ризикује робију због чињенице да вас неовлашћено прислушкује, јер за сваку од тих делатности постоји електронски запис када сте неког ставили на меру, нити је то нормално. Разумљиво, постоје увек безбедносно интересантне личности, али за сваку од њих морате да добијете налог суда да бисте је ставили на меру. Према томе, драги грађани, немојте да живите у параноји. На крају крајева, чињеница је да теоретски сваки смарт телефон може да буде прислушкиван, али онда, како бисте имали свој мир, немојте да користите смарт телефон. Хоћу да истакнем, да нема бојазни од тога да сте баш ви та особа коју прислушкују, осим ако вам је савест нечиста па сте учествовали у нечему што је предмет истраге. Но, ако вам је савест чиста, разлог за то не постоји и можете мирно и спокојно да живите. Уосталом, није лоше понекад одморити се од телефона. Рецимо, ја имам тај обичај да када дође викенд, искључим телефоне или их ставим негде по страни и ником се не јављам. Хоћу за викенд да радим шта ја хоћу и да будем с породицом и не занима ме било ко да ме зивка. Бацим око с времена на време да видим да ли неко битан није покушао да ме добије, али генерално слабо се коме јављам. Ето вам прилике да се одморите од свакодневне параноје коју сте од предака помало наследили, а највећим делом и сами је надоградили. Све у свему, прекините да живите као Чворовићи.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa