ОПСЕСИЈА БЕЗ ТРАГА

Србин који нема среће на лутрији, може да се обогати ако негде препозна Ратка Младића. Или ако га лично ухвати и задржи до доласка полиције. У оба случаја ваља бити уверљив, кад држава дреши кесу, она тражи и поуздане доказе. У јакој беспарици свако би могао да личи на одметнутог генерала вредног милион долара минус намет на остварени доходак. Потказивач не би могао да избегне порез на љубав према држави, ма колико јој помогао да се извуче из беде. Власт не опрашта доушницима управо зато јер они много коштају, све их је више а све је мање правих.

Могуће је и формирање група "савесних грађана", које би у недостатку бољег посла кренуле у аматерски лов. И ловцима на људске главе потребни су шаптачи, тако да би посао могао да се шири и да траје колико је потребно, уз благослов резигниране полиције: Што га они више траже, све га мање има. Покушали су и Михајловић и Јочић, па ништа. Сви који нешто значе у Србији лепо су молили Младића да се пријави и оде на север специјалним летом, позивали га да се преда и пусти таоце које држи већ годинама (а то смо сви ми), али он је остао неумољив. Предлагали су му чак и да узме лично оружје, окрене га према себи и поступи "као официр и џентлмен"!

Власт је хапсила јатаке и судила им, али је за Младићем редовно каскала, макар за један корак. Ако још пропадне паралелна потрага подмићеног грађанства, могла би Карла дел Понте у пензију без највреднијег трофеја. Бадава онда њена тврда, нервозна заповест коју је изрицала приликом сваког протрчавања кроз Београд: "Ја желим Ратка Младића у Хагу!"

Но, јесу ли Срби склони потказивању, или је обећана награда само добра порука Трибуналу? На пример, чинимо све што је у нашој моћи, све што је у моћи наших савесних грађана. Иначе су грађани склони "сарадњи са органима", ма шта то значило. Кад мисле да треба, пријављују све и свакога, и то бесплатно. Службе безбедности имају више хиљада сарадника међу привидно обичним светом, и то свуда где треба. Денунцирање је посао од интереса за спас државе, ма како се то косило са јавним моралом и личним принципима.

У расписаној награди ипак је уграђен и феномен, познат као "сукоб интереса". Тешко је замислити да би обичан припадник грађанског пука могао да дође у блиски сусрет са несталим лицем за којим је расписана награда. Пре ће бити да такву погодност има онај који се већ бави професијом где постоји навика трагања за особама које иначе није могуће пронаћи. Тако би полицајци и припадници БИА могли хонорарно да исправе оно што нису постигли за радног времена.

Али, цивилне и војне власти сигурно још нису добиле добру наградну информацију. Прекјуче је "војска извршила препад на војне објекте", тако што је војна полиција претресла неке касарне (Панчево, Зрењанин), и то у рану зору и изненада, када жељени бегунци тврдо спавају. Поштована су сва правила која неизбежно воде у неописиво тактичко изненађење.

Као и обично, никога нису ухватили на легалу, што их и није много зачудило, јер су навикли. Изгледа да поново нема трага Ратку Младићу, ако су њега тражили. Неко из Министарства војске је објаснио како су то биле "редовне активности" војне полиције, која има тај обичај да ујутру, кад реши да крене у активности, препада сањиви касарнски живаљ.

Као и претходних десетак година, изгледа да је Ратко Младић недостижан. Можда га чувају добре информације које добија на време и из извора у које не може бити сумње. Мање је вероватно да је генерала у вишегодишњој хајдучији одржала само његова чудесна војничка интуиција, или чак спрега различитих интереса разних обавештајних служби.

Карла дел Понте сматра да српска власт може да ухапси Младића кад год то пожели. Али, наводно не жели. То је извесна оптужба, али и ласкање због прецењивања моћи званичног Београда. И она врста дневног стимуланса који је у надлежности амбициозне тужитељице.

Она не жели само Младића у Хагу, већ и важну улогу у писању модерне историје Балкана. Како ће је писати кад се њено расположење мења чешће него што се то уопште може пратити? Њу не занима само посао који је у принципу одвојен од политике, него се и бави чистим политичким притисцима, што много живцира власт у Београду. Али, не остаје им ништа друго осим да трпе док морају.

Већ смо видели, потплаћивање народа, потрага војне полиције и служби безбедности остају узалудни. Ипак је госпођа Дел Понте уверена да је посао при крају. Немачком "Шпиглу" је рекла да ће Младић сигурно, до краја године, бити у Схевенингену! А можда већ и за пар недеља.

Њен оптимизам је свакако подстакнут у Београду, и то јој није први пут. Београдски извори су много пута одушевљавали госпођу Понте, да би је касније доводили до очаја. Но, свака се мистерија у једном часу мора завршити. Тужитељица верује да је то могуће пре него што она буде заборављена.

Шта год да се догоди, уз биографију Карле дел Понте, неодвојиво је везан родослов Ратка Младића. Посветила му је читав мандат, више хиљада пута је изговорила његово име, и дала стотине података о његовом кретању. Ниједан се није показао тачним. Али, иде Нова година, и тужитељица сигурно зна нешто о чему домаћи потказивачи немају појма.

Дајте онај милион Карли дел Понте, спасите Србе доушничке бруке.