Култура сећања

Један ранији учесник радних акција из Ниша у својим сећањима на акцијашко време рекао је да су „добровољне радне акције омладине нешто најлепше чега се треба сећати из времена социјализма”. Та потреба неговања сећања на учешће на радним акцијама разлог је што акцијашка удружења и клубови у Србији редовно обележавају Дан ОРА, 1. април. На тај дан почела је изградња пруге Брчко–Бановићи, прве велике Савезне радне акције. У априлу су почињале све радне акције у којима је учествовала сеоска и радничка омладина. Од јуна су на акцијама превладавале средњошколске и студентске бригаде. Изградња Новог Београда започела је великим митингом омладине и грађана одржаним 11. априла 1948. године, у близини садашњег Парка пријатељства. У Београду, готово без прекида, организоване су локалне радне акције чији су организатори били град Београд (Београдски сајам, Кошутњак, Бубањ поток, Ада Циганлија и др) или општине (Звездара, Обреновац, Чукарица...).

Гајећи сећања на учешће земунске омладине на ОРА, Одбор за неговање културе сећања, који ради у оквиру Земунске библиотеке, уприличио је разговор на тему „Сећање на добровољне омладинске радне акције у Земуну и учешће земунских омладинских радних бригада на акцијама у Југославији”. Био сам почаствован што ми је омогућено да, као Новобеограђанин, с још осамдесетак Земунаца присуствујем овом изванредном културолошком догађају.

Председник поменутог одбора Миша Милошевић отворио је скуп тако што је тихо, шетајући, отпевао по једну строфу из две познате акцијашке песме. Друга почиње речима: „Иде, наступа, не боји се рада, ’Јозе Шћурла’, најбоља бригада”. После бурног аплауза и неколико његових пригодних речи, ређале су се дирљиве приче учесника акција. Тешко је било одолети утиску да су се учесници ове културне сеансе привремено преселили у историју, у време које су им надахнуто дочаравали стари акцијаши(це). Поред приче о крвавим жуљевима (четири од пет излагача биле су жене), помињани су и сукоби с родитељима, о вештинама које су примењивали да би изборили место у бригади, младалачким љубавима, сећањима на колективни занос... Из тих прича сазнало се да је Земун, по броју локалних радних акција (и учесника у њима) и по броју омладинских радних бригада на другим ОРА, био најуспешнији акцијашки град у Југославији.

По завршетку скупа, у разговору с повећом групом присутних, испричао сам причу о доприносу Земунаца организовању ОРА „Нови Београд 68” (Акција је била организована поводом обележавања 20 година од почетка изградње Новог Београда 1948) Зачудили су се кад сам рекао да те радне акције не би било да није било Земунаца. И ређао: Најпре је чувени Земунац Тома Девалд (тада директор Дирекције за изградњу Новог Београда) прихватио идеју да Дирекција буде инвеститор акције (инжењери Дирекције урадили су предмер и предрачун и закључили да има послова за 5.000–6.000 бригадиста, а ми, иницијатори акције, урадили смо економски део елабората).

Имао сам част да, поводом тог елабората, учествујем у разговору који је вођен у кабинету градоначелника Бранка Пешића.

Бранко је питао: „Томо откуд сада радна акција?”

„Друже Бранко, идуће године имамо огромне земљане и завршне радове. Сва предузећа с којима ради Дирекција не могу да обезбеде ни половину потребних физичких радника!”

„Ко ће бити командант акције?”, пита председник.

Одговорио сам: „Друже председниче, један Земунац, под условом да му ви наредите – Слободан Вукмировић (новинар листа ’Младост’ и Секретар градског комитета омладине).”

„Добро”, наредио је секретарици да Вук сутра у 11 дође код њега на разговор. „Има ли још неких проблема?”

„Имамо проблем главног кувара. Земунац – Чика Иван Ујдур! Председниче, само га ви можете убедити.”

Записао је. „Имате моју подршку за акцију, а ја ћу ове Земунце да обезбедим.”

Ту се, међутим, не завршава прича о Земунцима. Председник Градског комитета Савеза омладине, Земунац Миле Ћургуз, обезбедио је да ГКСО донесе Одлуку о организовању радних бригада за акцију Нови Београд. Председник Савета акције „Нови Београд 1968” био је Земунац Петар Столица, а земунска бригада „Јозе Шћурла”, чији је командант био Мирослав Ћургуз, била је те године најбоља бригада на акцији.

Поносним Земунцима пријала је ова комшијска прича. Занет, и даље сам потпаљивао: „Да није вас Земунаца, можда не би било ни Новог Београда. Изграђен је на њивама бежанијских сељака док је село припадало земунском атару. Логор на Старом сајмишту називао се Земунски, као и Стари аеродром. У неколико предузећа, уз Улицу Тошин бунар, углавном су радили Земунци. Тада је Нови Београд имао више запослених него становника.”

После тог излива искрености један стари бригадиста, шерет, изговорио је: „Па зашто се онда Нови Београд не назива Нови Земун?”

Извукао сам се одговором: „И за то су вероватно криви Земунци – Бранко Пешић и Тома Девалд”.

Стеван Стојановић, дипл ек.,

Београд