Никада нећу бити део овог света вечне младости

52. ФЕСТ

Уколико стде којим случајем пропустили пројекције филма „Хотел Палас” Романа Поланског на београдском Фесту, прилика да га погледате нуди се већ од 7. марта када ће ова сатирично-фарсично-друтвено ангажована комедија, са сценаристичким потписима пољских ветерана Поланског и Јиржија Сколимовског, захваљујући  компанији „MegaCom Film” ући у српске биоскопе.

Једну од главних улога у „Хотелу Палас” глуми француска дива Фани Ардан, иначе и велики лични пријатељ Романа Поланског  уз кога се нашла и током његових дугогодишњих судских процеса због „сексуалног злостављања”, праћеног медијским нападима, одбацивања од многих колега и стицања статуса „персоне нон грата” на светским фестивалима. Зато је Фани Ардан прихватила да буде и гласноговорник овог његовог најновијег филма који је светску премијеру имао на 80. Венецијанском фестивалу.

Фани Маргерит Жидит Ардан (1949) има импозантну каријеру која траје пола века, многе освојене награде и учешћа у филмовима који су ван франкофонског говорног подручја. Течно говори италијански и енглески, глумила је и у холивудским и у британским филмовима, портретисала је многе ликове, међу њима и Марију Калас у филму Франка Зафирелија „Калас заувек” и остала је незаборавна по улози у филму „Жена из комшилука” Франсоа Трифоа. Још у раној младости је постала „политичко биће”. Студирала је политичке науке, била је чак и дипломата у Лондону, симпатизер „Црвених бригада”. Арданова се последњих година посветила и режији и продукцији и са њеним редитељским потписом настали су филмови „Пепео и крв”, „Непостојеће химере” и „Опсесивни ритмови”...

Изненађујуће су свежина и енергија са којима је неко, ако смем тако да се изразим, времешан као Полански, снимио „Хотел Палас” са великим значењским дубинама. Шта ви кажете о томе?

То је карактеристичан захват сличан скијању. То је страст коју имате када стварате. И такву страст делимо. Било је веома интересантно када ми је дао ову улогу, лик у којем има толико претеривања и неочекиване нељубазности. Волела сам да он режира, јер сам знала да сам део сатиричног излечења. Желео је да моја маркиза буде смешна. Она нема пријатеља, има само псића, а када је упознала друге људе нема разговора, тај свет је празан. Усамљеност виси над вратом. Полански и Сколимовски су створили диван заслађивач за све те ликове у филму. Празни богаташи и свет слуга где је највише информација намењених људима. Полански се одлучио за сатиричну комедију, за филм у којем је заправо само један лик добар. Лик хотелског менаџера који је филтер између два света.

Да ли сте се лично икада осећали као усамљени у том свету?

Имам радости у томе да не умирем, имам страст према овом послу. Волим да будем глумица. Стога, волим када глумим и када сам са породицом у овој садашњости у којој није баш добро. Богати људи лутају, брендови не значе ништа. Истинитост осећања је идеја мале речи. Зато што много волим, никада ту реч не користим за ово што радим. Мој посао јесте да дизајнирам своје улоге. Ако нешто није добро урађено морате се вратити и поновити. Након што иза себе бациш филм као флашу у море, никада не знаш да би то могао бити успех. Увек размишљам о Орсону Велсу. Било му је тешко да уради свој последњи филм, мучио се, предвиђао неуспех. Дакле, успех или неуспех. То ништа не значи.

Не гледате своје филмове?

Ретко. И без тога волим себе, најмање се сећам времена када сам била срећна. Дешава ми се да будем у филму где сам направила грешку, па нисам била срећна. Али, знате, све је то као да живот има почетак, развој и крај. Никад не можеш постићи апсолутно савршенство. И увек је ту тај осећај да нешто тражиш, а ништа ниси изгубио. Треба бити срећан да радиш ствари које су ти потребне. Све друго ограничава занат.

После готово 50 година ваше глуме, шта је то што још тражите?

Интензитет! То увек тражим. Тај први дан снимања је као да идете преко мора или као када корачате брзо. Превише је интензивно да бисте могли на овом путу, на овом свету да будете спремни да се борите да будете најбољи. На крају филма увек сте помало тужни и меланхолични. Зато што је готово и враћаш се кући. Мислим да сам задржала све то и даље.

Да ли се осећате пријатно у данашњем свету?

Много се променио. Увек супротстављам људско биће свету. Ниси дужан да будеш део света, мораш да будеш сам. И морате преузети своју одговорност да кажете шта је добро, а шта лоше. Пошто имаш слободу имаш и одговорност да је искористиш и кажеш да или не. Та дозвола је исправна моћ људског бића. Да можеш да кажеш не.

У „Хотелу Палас” можемо видети веома богате даме пуне пластике. Ви сте познати по својој природној лепоти, а шта мислите о тренду пластичних захвата?

Све то почиње са страхом од старења и смрти, страх да нећеш бити прихваћен ако остариш, а страх је најгори непријатељ. Зато те жене једноставно морају да остану секси и у деведесетој години живота и имају у глави обавезу да следе страст. Никада нећу бити део овог света вечне младости у којем је безобразлук рећи: „Ја сам стар”. Јер, ми смо свет у коме се о томе не говори. Не говоримо о болести. Не говоримо о смелости. А део стратегије је бити пластичан.

Пружали сте подршку Поланском током периода када му се судило?

Са Поланским сам радила пре много година и још тада смо постали велики пријатељи. Волим тог човека као пријатеља, тако да за мене није био проблем да браним пријатеља. Нисам ушла на терен говорећи да морам да будем на правој страни. Ако сам на погрешној страни, то је мој проблем. Али, могу да замислим да се неки кладе на издају пријатеља само да би били у „добром делу друштва”. Живот је кратак и пријатељи нису на продају.

Живимо у свету поништавања културе и процвата друштвених мрежа на којима свако за сваког може рећи свашта. Плашите ли се тога?

Потребна нам је отпорност. Не верујете у оно што „маестро” каже да није истина. И зато бирате шта ћете да читате, бирате шта ћете гледати у биоскопу, немате страст за праћењем мрежа. Јер, ако следите страст, изгубљени сте. Ако желите да читате кинеску књижевност, а нико не говори о кинеској књижевности, да ли то радите сами? Још имате и библиотеке и сопствено право да читате оно што желите и да до истине сами долазите постепено, а не гутањем онога што вам се са екрана сервира на крају дана. Припадам генерацији политички ангажоване младости, која је памтила и идеалисте, и увреде, и критике, и неслагања, и дебате. Данашњи свет све је мање дијалектика.

Данашњи свет губи смисао за хумор, забавно је вратити се на тему човека на начин на који то Полански чини, а и ви сами упознали сте много богатих људи?

Све више ће им бити досадно, а сви ће увек бити исти. Зато што си тако сиромашан постајеш све сиромашнији. А богаташи су и даље исти, али све богатији и богатији и богатији. Када сам једном неког питала ко је човек коме се дивиш, рекао је: „Илон Маск”. На моје питање зашто, одговорио је: „Зато што је богат”.