Пројекат народног трибуна

Пошто је готово две године стајао у пацу, Александар Вучић мисли да је дошло време да се сервира специјалитет српског националног јединства.

Председник је 13. фебруара рекао да је дошло време за оснивање великог покрета за народ и државу, који ће на једном месту окупити више странака, покрета, удружења и бројних „добрих и важних људи” којима су национални интереси на првом месту, а све у функцији да ова надстраначка скупина одбрани националне и државне интересе и да помогне „да се не поклекне у одбрани Косова и Метохије”.

Идејни творац покрета, кандидат за народног трибуна, огласио се са овим пројектом први пут септембра 2022, када је најавио да ће бити формиран за шест месеци. Марта 2023. рок је постављен за мај, па за 28. јун. Видовдан прође па се оснивање покрета за „нормалност, рационалност, пристојност и успешну Србију” померио за септембар. Коначно је, у фебруару, у трећем покушају, потврдио да је куцнуо час да се формира покрет чији је слоган „Србија сања и остварује своје снове”. Кад је тешко, зови народ у помоћ.

Најављујући нови скок у популистичку будућност, који би променио однос према држави (држави или властима?), Вучић каже да је сада дошло време за оснивање покрета. Аферим. Онако како се описује, покрет за народ и државу требало би да буде нека врста народнофронтовског окупљања. Грађански Раднички савет друштва, који ће – без уплива политике, подразумева се – управљати народном вољом. Покрет који доноси „нову вредност, нови садржај, да би људи у то веровали, да се боре уз тај покрет”.

Тако у теорији, а у пракси? Нова политичка снага? Сурогат Српске напредне странке?

Како да уједињава неко ко је током последње деценије Србију поделио до размера које су ретко забележене у новијој историји? Неко ко окупља истомишљенике и не показује трунку толеранције према друкчијем мишљењу? Како не помислити да је читав пројекат осмишљен да би се под кишобран власти ставили и они који нису у странкама власти? Тзв. неорганизоване социјалистичке снаге претходног друштва?

Покрет ће бити индиго копија владајуће коалиције допуњена са нешто потписника подршке Вучићу из академских кругова, лекара и инжењера, културњака, спортиста. Биће места и за понеку болничку сестру, ливца из Бора или заваривача из Наменске. Па да делује да су сви на окупу у јединственом фронту одбране отаџбине, којој опасности прете из региона, са свих (западних) страна, могуће и из свемира.

Неки су одмах пожурили да купе карту брзог воза који Србију треба да води у светлију, просперитетнију и стабилнију будућност. Сви коалициони партнери свакако не могу да буду авангарда покрета, али не би да пропусте да се учлане. Кренула је плебисцитарна подршка. И сви, занимљиво, понављају да им страначки идентитет неће бити угрожен. И неће, јер су га давно утопили у напредњачку кацу.

Рецимо социјалисти. Они су у најделикатнијој позицији. Шеф СПС-а Ивица Дачић је прошле године појаснио да претходно треба разјаснити питање „оријентације” и „организације” покрета, али сада ће потегнути за свим алаткама демократског централизма да би социјалисте убедио да им не прети ново утапање у напредњачку матицу – које би могло да буде кобно по партијски идентитет. У налету сервилности, социјалиста Ђорђе Милићевић потврдио је улазак у покрет, а Вучићу скресао у лице да је „показао сву величину и снагу”.

Не мисле сви тако. Део чланства већ дуже страхује од губитка идентитета партије која се утапа у СНС и често трпи Вучићеве ударце и ниподаштавања. Да ли би улазак у покрет био завршни чин, коначно напредњачко крочење Дачића? Могуће, пошто СПС тешко да може да одбије Вучића.

Пре неки дан огласио се и оснивач Покрета социјалиста Александар Вулин, кога и даље представљају као „доскорашњег” директора БИА. Рекао је да ће се учланити, ако буде позван, а одмах је проширио хоризонте покрета. „Мислим да уједињавање не треба да остане у границама Србије, већ треба да се шири где год да Срби живе.” Ето нама опасног амалгама српског света и белаја по региону. Кад га избаце на врата, Вулин улази кроз прозор.

Мора да је Вулин био додатно инспирисан коментаром портпаролке руског МИП-а Марије Захарове, која је „замолила” Србе да се уједине у изазовном тренутку за Србију. Уосталом, читава идеја покрета више је Путинов него Вучићев изум. Шеф Кремља први је основао Народни фронт као национални пројекат који је ојачао председника и учврстио његову моћ.

Јединствена Србија Драгана Марковића, коалиционог партнера СПС-а, такође је пожурила да се препоручи. Патриотским канонима од 150 мм, Палма из Јагодине поручује да га не интересује шта ће странка да добије уласком у покрет, јер то раде због грађана. „Да видимо како да спасемо Србију”. Огласио се и неизбежни Горан Весић, али на његовој анализи „одбране Србије” не бих се превише задржавао.

Ту су и ПУПС – Солидарност и правда и социјалдемократе Расима Љајића, а идеја је прихватљива лидеру ДСХВ Томиславу Жигманову, Савезу војвођанских Мађара, СПП – Усаме Зукорлића, Здравој Србији Милана Стаматовића и Заветницима.

Дакле сви су ту. Из или око власти. Типичан пример једнопартизма завијен у фолију вишестраначја и „независних интелектуалаца”. Индиго копија политичке Србије по умишљају вође коме би функција налагала да барем покуша да окупи и политичке ривале. „Вучић хоће да читава политичка сцена дише заједно”, протумачио је Вулин председникову идеју – сасвим нетачно.

Хоће ли председник позвати барем оне чланове „Прогласа” које не сматра „лажном елитом”? То је превише очекивати упркос бомбастичним речима „народ, држава, јединство”. Сећате се како је уочи избора изјавио да неће бити председник уколико опозиција победи. Тада је ставио тачку на надања лаковерних да га дужност обавезује да штити интересе свих грађана.

Проевропска опозиција неће. Неће ни коалиција НАДА, ни Двери ни „Ми – глас из народа”. Процењују да је пројекат још један игроказ фарсе, увежбавање култа личности. Следи пресуда онима које Вучић „дубоко презире”: биће проглашени за издајнике, за срамоту земље, за отпад на друштвеном сметлишту, за шкарт коме и није место у демократском друштву које може да се похвали најслободнијим изборима икада, баш као и Александар Лукашенко у Белорусији.

Све то само потврђује да Мажино линија прати раније исцртане границе. Таборско логоровање. Покрет против „Прогласа”. О каквој се онда саборности прича? Нема ту ничег новог сем Вучићеве идеје да своје политичке полтроне стави под капу сопственог култа и обнови опадајуће поверење у СНС.

Председник још тврди да је опредељење Србије за Европску унију „недвосмислено”. Не бих рекао да је то већинско расположење његових будућих савезника у покрету. А сасвим је могуће да ће се Вучић сакривати иза једног антиевропског покрета. „Европо, не затварај очи”, била је једна скорашња парола из – Косовске Митровице.

Вучић амбициозно покушава да у архив историје пошаље узречицу „Два Србина, три партије”, због које је, ваљда, и настао онај вапај за јединством исписан у оцилу националног грба: „Само слога Србина спасава”. Проблем је што се то тако не ради.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa