Projekat narodnog tribuna

Pošto je gotovo dve godine stajao u pacu, Aleksandar Vučić misli da je došlo vreme da se servira specijalitet srpskog nacionalnog jedinstva.

Predsednik je 13. februara rekao da je došlo vreme za osnivanje velikog pokreta za narod i državu, koji će na jednom mestu okupiti više stranaka, pokreta, udruženja i brojnih „dobrih i važnih ljudi” kojima su nacionalni interesi na prvom mestu, a sve u funkciji da ova nadstranačka skupina odbrani nacionalne i državne interese i da pomogne „da se ne poklekne u odbrani Kosova i Metohije”.

Idejni tvorac pokreta, kandidat za narodnog tribuna, oglasio se sa ovim projektom prvi put septembra 2022, kada je najavio da će biti formiran za šest meseci. Marta 2023. rok je postavljen za maj, pa za 28. jun. Vidovdan prođe pa se osnivanje pokreta za „normalnost, racionalnost, pristojnost i uspešnu Srbiju” pomerio za septembar. Konačno je, u februaru, u trećem pokušaju, potvrdio da je kucnuo čas da se formira pokret čiji je slogan „Srbija sanja i ostvaruje svoje snove”. Kad je teško, zovi narod u pomoć.

Najavljujući novi skok u populističku budućnost, koji bi promenio odnos prema državi (državi ili vlastima?), Vučić kaže da je sada došlo vreme za osnivanje pokreta. Aferim. Onako kako se opisuje, pokret za narod i državu trebalo bi da bude neka vrsta narodnofrontovskog okupljanja. Građanski Radnički savet društva, koji će – bez upliva politike, podrazumeva se – upravljati narodnom voljom. Pokret koji donosi „novu vrednost, novi sadržaj, da bi ljudi u to verovali, da se bore uz taj pokret”.

Tako u teoriji, a u praksi? Nova politička snaga? Surogat Srpske napredne stranke?

Kako da ujedinjava neko ko je tokom poslednje decenije Srbiju podelio do razmera koje su retko zabeležene u novijoj istoriji? Neko ko okuplja istomišljenike i ne pokazuje trunku tolerancije prema drukčijem mišljenju? Kako ne pomisliti da je čitav projekat osmišljen da bi se pod kišobran vlasti stavili i oni koji nisu u strankama vlasti? Tzv. neorganizovane socijalističke snage prethodnog društva?

Pokret će biti indigo kopija vladajuće koalicije dopunjena sa nešto potpisnika podrške Vučiću iz akademskih krugova, lekara i inženjera, kulturnjaka, sportista. Biće mesta i za poneku bolničku sestru, livca iz Bora ili zavarivača iz Namenske. Pa da deluje da su svi na okupu u jedinstvenom frontu odbrane otadžbine, kojoj opasnosti prete iz regiona, sa svih (zapadnih) strana, moguće i iz svemira.

Neki su odmah požurili da kupe kartu brzog voza koji Srbiju treba da vodi u svetliju, prosperitetniju i stabilniju budućnost. Svi koalicioni partneri svakako ne mogu da budu avangarda pokreta, ali ne bi da propuste da se učlane. Krenula je plebiscitarna podrška. I svi, zanimljivo, ponavljaju da im stranački identitet neće biti ugrožen. I neće, jer su ga davno utopili u naprednjačku kacu.

Recimo socijalisti. Oni su u najdelikatnijoj poziciji. Šef SPS-a Ivica Dačić je prošle godine pojasnio da prethodno treba razjasniti pitanje „orijentacije” i „organizacije” pokreta, ali sada će potegnuti za svim alatkama demokratskog centralizma da bi socijaliste ubedio da im ne preti novo utapanje u naprednjačku maticu – koje bi moglo da bude kobno po partijski identitet. U naletu servilnosti, socijalista Đorđe Milićević potvrdio je ulazak u pokret, a Vučiću skresao u lice da je „pokazao svu veličinu i snagu”.

Ne misle svi tako. Deo članstva već duže strahuje od gubitka identiteta partije koja se utapa u SNS i često trpi Vučićeve udarce i nipodaštavanja. Da li bi ulazak u pokret bio završni čin, konačno naprednjačko kročenje Dačića? Moguće, pošto SPS teško da može da odbije Vučića.

Pre neki dan oglasio se i osnivač Pokreta socijalista Aleksandar Vulin, koga i dalje predstavljaju kao „doskorašnjeg” direktora BIA. Rekao je da će se učlaniti, ako bude pozvan, a odmah je proširio horizonte pokreta. „Mislim da ujedinjavanje ne treba da ostane u granicama Srbije, već treba da se širi gde god da Srbi žive.” Eto nama opasnog amalgama srpskog sveta i belaja po regionu. Kad ga izbace na vrata, Vulin ulazi kroz prozor.

Mora da je Vulin bio dodatno inspirisan komentarom portparolke ruskog MIP-a Marije Zaharove, koja je „zamolila” Srbe da se ujedine u izazovnom trenutku za Srbiju. Uostalom, čitava ideja pokreta više je Putinov nego Vučićev izum. Šef Kremlja prvi je osnovao Narodni front kao nacionalni projekat koji je ojačao predsednika i učvrstio njegovu moć.

Jedinstvena Srbija Dragana Markovića, koalicionog partnera SPS-a, takođe je požurila da se preporuči. Patriotskim kanonima od 150 mm, Palma iz Jagodine poručuje da ga ne interesuje šta će stranka da dobije ulaskom u pokret, jer to rade zbog građana. „Da vidimo kako da spasemo Srbiju”. Oglasio se i neizbežni Goran Vesić, ali na njegovoj analizi „odbrane Srbije” ne bih se previše zadržavao.

Tu su i PUPS – Solidarnost i pravda i socijaldemokrate Rasima Ljajića, a ideja je prihvatljiva lideru DSHV Tomislavu Žigmanovu, Savezu vojvođanskih Mađara, SPP – Usame Zukorlića, Zdravoj Srbiji Milana Stamatovića i Zavetnicima.

Dakle svi su tu. Iz ili oko vlasti. Tipičan primer jednopartizma zavijen u foliju višestranačja i „nezavisnih intelektualaca”. Indigo kopija političke Srbije po umišljaju vođe kome bi funkcija nalagala da barem pokuša da okupi i političke rivale. „Vučić hoće da čitava politička scena diše zajedno”, protumačio je Vulin predsednikovu ideju – sasvim netačno.

Hoće li predsednik pozvati barem one članove „Proglasa” koje ne smatra „lažnom elitom”? To je previše očekivati uprkos bombastičnim rečima „narod, država, jedinstvo”. Sećate se kako je uoči izbora izjavio da neće biti predsednik ukoliko opozicija pobedi. Tada je stavio tačku na nadanja lakovernih da ga dužnost obavezuje da štiti interese svih građana.

Proevropska opozicija neće. Neće ni koalicija NADA, ni Dveri ni „Mi – glas iz naroda”. Procenjuju da je projekat još jedan igrokaz farse, uvežbavanje kulta ličnosti. Sledi presuda onima koje Vučić „duboko prezire”: biće proglašeni za izdajnike, za sramotu zemlje, za otpad na društvenom smetlištu, za škart kome i nije mesto u demokratskom društvu koje može da se pohvali najslobodnijim izborima ikada, baš kao i Aleksandar Lukašenko u Belorusiji.

Sve to samo potvrđuje da Mažino linija prati ranije iscrtane granice. Taborsko logorovanje. Pokret protiv „Proglasa”. O kakvoj se onda sabornosti priča? Nema tu ničeg novog sem Vučićeve ideje da svoje političke poltrone stavi pod kapu sopstvenog kulta i obnovi opadajuće poverenje u SNS.

Predsednik još tvrdi da je opredeljenje Srbije za Evropsku uniju „nedvosmisleno”. Ne bih rekao da je to većinsko raspoloženje njegovih budućih saveznika u pokretu. A sasvim je moguće da će se Vučić sakrivati iza jednog antievropskog pokreta. „Evropo, ne zatvaraj oči”, bila je jedna skorašnja parola iz – Kosovske Mitrovice.

Vučić ambiciozno pokušava da u arhiv istorije pošalje uzrečicu „Dva Srbina, tri partije”, zbog koje je, valjda, i nastao onaj vapaj za jedinstvom ispisan u ocilu nacionalnog grba: „Samo sloga Srbina spasava”. Problem je što se to tako ne radi.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista