Све наше лађе

Да ли сте знали да је традиција речног бродарства у Србији старија од железничке? Прво је Дунавом запловио пароброд, а тек неколико година касније захуктала је прва парна локомотива. Имали смо и бродовласнике: капетан Миша Анастасијевић имао је у свом поседу 74 лађе, али га је прошле године надмашио привредник Зоран Дракулић, који је купио аустријски „ДДСГ Карго”, па је постао највећи приватни бродовласник у историји српског речног бродарства.

То су само неки од занимљивих података из историје српског поморства и речног бродарства, које је годинама у слободном времену сакупљао Владимир Пожег, некадашњи саветник за информисање у „Генексу”. Није било лако све то истражити и написати књигу о једној од најмање познатих области српске историје.

За Србију важи стереотип да је земља континенталног менталитета, која никад није имала море ни морнарицу, па према томе ни поморску историју. Међутим, чињеница је да су Срби вековима пловили морима, океанима и језерима широм света, и то је основни мотив и тематика моје књиге „Векови српског поморства и речног бродарства” – каже Владимир Пожег.

Највећа шајкашка победа

(/slika2)Савремено речно бродарство у Србији, подсећа наш саговорник, започело је 1862. године када је, указом кнеза Михаила, од Русије купљен пароброд „Делиград”, тако назван по делиградском шанцу у Првом српском устанку. Он је израђен у Француској 1851. године, имао је носивост од 275 тона и пловио је срећно и успешно преко пола века Дунавом, Савом и Тисом. Његов први заповедник био је поморски капетан Божо Радоничић из Боке которске. 

Пре појаве првог српског пароброда Дунавом су пловиле шајке, брзи дрвени бродови који су служили за извиђање и борбу. Шајке су имале једно до два једра, осам до двадесет весала и од 30 до 40 војника – шајкаша. Прамац се завршавао оштрим кљуном за потапање других бродова, на прамцу се обично налазио и топ, а на крми шатор за заповедника.

Шајке су пловиле Дунавом од X до средине XIX века. Једна од највећих шајкашких битака вођена је 1456. године, када је мађарска војска бранила Београд од турских напада. У мађарској речној флотили више од половине војника-шајкаша били су Срби. И то је, каже наш саговорник, била једна од највећих шајкашких победа у историји речног бродарства.

Пожег подсећа и на брод из времена аустријског војсковође, принца Еугена Савојског, из 1717. године, који је повратио Београд од Турака. То је био једрењак без весала, какви су се градили у Београду. Он се, међутим, није добро показао иако је имао две до три палубе с око 40 топова, јер није имао весла. Зато је био веома рањив у пловидби узводно. Аустријанци су потопили неколико оваквих бродова да не би пали у руке непријатеља.

Још без музеја

(/slika3)„Српски Оназис” XIX века био је Миша Анастасијевић, чувени трговац, који је поред 74 лађе имао и 24 камарашије, како би се данас рекло за агенције које су запошљавале 500 људи од Брчког до Црног мора. А отац српског паробродарства је Димитрије Ћирковић, гвожђарски трговац, оснивач и доживотни председник Првог српског паробродарског друштва, које је имало три пароброда када је 1891. године основано, а до Првог светског рата још 11 и 50 шлепова тегљеница. Сви су учествовали и у рату, неки су заплењени или потопљени. Пароброд „Тимок” остао је једини у српским рукама све до краја рата снабдевајући Дунавом српску војску у Добруџи у Бугарској. 

Прва српска застава појавила се на рекама 1834. године. Тада је турским ферманом дозвољено да се на бродовима вије српска застава црвено-жуто-плаве боје, са три полумесеца и крстом са оцилима.

Пуно је занимљивости из наше „историје на води”, али упркос томе, и поред стотина музеја и галерија, у Србији не постоји ниједан музеј бродарства.

Београд има ПТТ музеј, Железнички музеј, Музеј старих аутомобила, Музеј ваздухопловства са експонатима старим нешто више од једног века, али за поморско-бродарску традицију стару више хиљада година нема одговарајућег простора у Београду – истиче наш саговорник, уверен да ће се то ипак ускоро променити.