САНУ не ћути, али је питање колико желе да нас чују

У априлу прошле године академик Зоран Кнежевић је изабран у „врућу фотељу” председника САНУ, а пре тога је обављао такође битну функцију генералног секретара. Интервјуе на даје. За „Политику” отворено говори о проблемима у САНУ и предрасудама у јавности о овој институцији, истиче да дневне политике има у ходницима САНУ, али не и у њеним званичним активностима, да не припада ниједној „струји” и тврди да, као астроном по којем је назван један астероид, неће бити скоре пропасти света. Када није у здању у Кнез Михаиловој, каже да покушава да води миран породични живот, али признаје да му то баш и не полази за руком. Гитару ретко, али ипак понекад узме у руке.

– Нема у раду САНУ неких великих потешкоћа које би мени и мојим најближим сарадницима представљале непремостиву препреку или нерешив проблем. Ако би ипак требало истаћи неке ствари о којима размишљам у смислу могућег унапређења стања, онда бих као најважније издвојио проблеме који проистичу из (мало)бројности и неадекватне структуре чланства САНУ, као и оне који, додуше, не зависе само од нас, а односе се на неопходну и темељну санацију палате САНУ у Кнеза Михаила 35.   

На чему инсистирате у свом раду, да ли се већ нешто променило у функционисању САНУ?

Две кључне ставке у програму рада новоизабраног руководства САНУ су обезбеђивање континуитета рада и активности Академије, наслоњеног у својим основним опредељењима на претходни период, и управљање пословањем Академије у складу са највишим стандардима академског интегритета примереним нашој кући. На томе смо моји сарадници и ја доследно и, слободан сам да кажем, доста успешно инсистирали у ових првих десетак месеци од преузимања управљачких функција у САНУ. Да ли ћемо и у ком смислу мењати неке устаљене праксе, прилагођавати или обогаћивати програме, зависи и од тога да ли ће се Академија на предстојећим изборима појачати новим, млађим и надам се агилнијим члановима.

Издвајамо опет нешто што се на неки начин бар делимично већ променило и чему смо посветили нешто више пажње у протеклом раздобљу, то је међународна сарадња, где смо неке раније постојеће сарадње обновили и интензивирали, неке нове успоставили и где у непосредно предстојећим месецима очекујем усвајање конкретних пројеката и програма сарадње, превасходно са неколико академија у ширем окружењу.

Увек је много незадовољних када се заврши изборни циклус, а чека нас нови у овој години. Како одговарате на коментаре да је пријем у чланство условљен политичким диктатом? Има ли места дневној политици у ходницима САНУ?

Као и доста других предубеђења које у јавности колају о САНУ, тако и ова нема утемељење у стварности. Процедуре за избор чланова Академије су јасне и транспарентне, а критеријуми добро познати и у једном дужем временском периоду у основи исти, при чему се поштује начело пријема оних који својим научним или уметничким радом, али и другим квалитетима, као личности које су помериле границе у својим областима, то несумњиво заслужују. Политички диктат је ту искључен и лично не памтим ниједан случај да је неко у Академију примљен по том основу. Изузетак је можда почасни члан САНУ Јосип Броз и неколицина „препоручених” иностраних чланова, али је то било у неко друго време и у околностима сасвим различитим од ових данашњих. Наравно да је код избора нових чланова тешко избећи извесну дозу субјективности, тако да ваљда и не треба да чуди што после сваких наших избора има разочараних и незадовољних. Мислим, међутим, да нису у праву они који за свој неизбор у САНУ криве политику, шта год се под тим појмом у датом контексту подразумевало.

Што се дневне политике тиче, она је наравно присутна по ходницима и кабинетима САНУ, али много ређе у званичним пословима и активностима Академије, јер то напросто није Академијин простор деловања.

Слажете се са чињеницом да имате мало научница у својим редовима, што је бољка и других академија наука и уметности у свету. Како то поправити?

Морам, нажалост, да се сложим са вашим запажањем. Неоправдано мала заступљеност научница и уметница у САНУ је један од раније поменутих структурних проблема на које смо мој претходник на месту председника САНУ, академик Владимир С. Костић, и ја у више наврата указивали члановима Академије. Једини начин да се та аномалија отклони је избор већег броја жена на предстојећим, новембарским изборима за дописне чланове САНУ. Ово тим пре што у многим областима у нашој науци већину истраживача чине жене, оне су и руководиоци у већини научноистраживачких институција у Србији – укључујући и институте од националног значаја, многе од њих воде озбиљне научне пројекте и остварују завидне резултате, да и не говорим о бројним истакнутим уметницама које стварају у нашој средини.

Не смемо, међутим, да заборавимо да је сваки облик позитивне дискриминације при избору нових чланова у супротности са самом суштином академије и да, како сам већ истакао, неприкосновени критеријум за избор у њено чланство мора да буде само и једино научни или уметнички допринос кандидата. Зато на предстојећим изборима треба имати довољно и мудрости и свести како бисмо, остајући привржени принципима изворног академизма, ову неповољну ситуацију бар почели да поправљамо. Чврсто сам убеђен да нема разлога да тако и не буде.

И како подмладити САНУ? Чињенице су да је просечна старост чланова 73 године и да је само четвртина академика млађа од 65 година.

Бојим се да је и тај податак тачан, а одговор је идентичан претходном – избором већег броја млађих чланова. Иако има доста примера да су се и у претходним изборним циклусима међу новопримљеним дописним члановима нашли и неки млађи научници и уметници, морам да кажем да су наши претходници, у време када је наука у Србији била много мање развијена, а друштвене околности неповољније, умели да нека од великих имена наше науке и уметности приме у редове академије у много млађим годинама него што је то данас најчешће случај. Нема, чини ми се, озбиљног разлога да се остварени значајни млађи научници не примају у САНУ.

Било је много коментара у јавности да се у САНУ води битка између струја које „заговарају југословенство и џендеризацију и оно за шта су заинтересоване стране амбасаде” и оне која сматра „да је неопходно да се САНУ врати на позиције здравог српског национализма на којима је и настала”. Тврди се и да последњих деценија нема места за истакнуте националне научнике који се противе европским интеграцијама. Којој струји ви припадате?

Ниједној и свима. Таква је, по мом схватању, позиција и одговорност председника свих чланова САНУ, која подразумева независност од било кога, одолевање притисцима са било које стране, чување слободе свог мишљења и доследну непристрасност као претпоставку коју та функција иманентно носи. Иначе, што се наводних „струја” и „битке” тиче, то такође спада у домен конфабулација наводно добро обавештених кругова, који ту врсту тврдњи пуштају у јавност, најчешће управо у време избора у САНУ, са одређеним, често и малициозним, намерама и из само њима знаних разлога. Ако само испратите иступе појединих академика у јавности, како оних са дужим, тако и оних са краћим академијским стажом, лако ћете утврдити да добар број њих има јасне, снажно национално профилисане ставове. Рекао бих, дакле, да тврдња о непримању „националних научника” коју помињете напросто није тачна. 

Ту је и опште мишљење да САНУ увек ћути у одсудним тренуцима за наш народ, па тако и сада у вези с Косметом, а са друге стране је чак и некадашњи председник Владимир Костић рекао да је САНУ маргинализована.

Пре свега, не бих се сложио да је то опште мишљење. Пре ће бити да је реч о једном делу наше јавности, који од Академије некритички тражи и очекује да има спремне одговоре на све проблеме који нас тиште, политичке, друштвене, економске, културне, научне, образовне итд. Академија, као што сам већ истакао, не ћути, али је питање да ли се увек и колико њен глас чује и уважава и то је, чини ми се, оно на шта је указивао уважени академик Костић. Индикативно је, у том смислу, да на конференције за штампу које у САНУ држимо редовно бар три пута годишње долази мали број представника медија. Када је пак реч о Космету, САНУ је узела учешћа у унутрашњој дебати на коју је својевремено позвао председник републике, прикупила и објавила низ мишљења својих чланова и доставила их државним органима и јавности, али је то остало потпуно незапажено и без икаквог видљивог ефекта.

Ви сте астроном, те припадате „природњацима” који се прозивају због вишедеценијске доминације на руководећим функцијама. Од 1971. само је један „друштвењак” био на челу Академије. Како ћете решити проблем неравномерне заступљеност чланова и кандидата друштвених и хуманистичких наука с једне стране и природних и техничких наука с друге?

Од свих раније поменутих структурних проблема са чланством у САНУ, проблем несразмере броја чланова из природних и техничких наука и медицине с једне, и друштвених и хуманистичких наука и уметности с друге стране, вероватно је онај који нас најозбиљније погађа и који ће, бојим се, бити и најтеже, а вероватно у кратком временском року и немогуће, решити. Немам, дакле, илузија да ће то мени поћи за руком, али се надам и искрено верујем да је могуће учинити бар неке помаке. У том сам се смислу већ ангажовао указујући и у свом програму рада да се мора постепено враћати изгубљена „равнотежа” и да сам спреман да сваку иницијативу у том правцу поздравим и подржим.

Имајући, наравно, у виду чињеницу да у српској (и светској), научној популацији већ дуже времена преовлађују научници из природних наука, било би, по мом мишљењу, ипак добро за Академију да се присети својих корена и чињенице да је немали део националних академија управо и формиран са циљем развијања и очувања језика, националне културе и историје, те да појача заступљеност „друштвењака” у свом чланству. Кључ решења је, као и за све остале поменуте проблеме, у избору већег броја нових чланова у одговарајућим матичним одељењима, при чему се надам да је, ако ништа друго, добар знак да су на претходним изборима та одељења добила за нијансу више нових чланова од „природних” одељења. Наравно, од изузетне важности је и да та одељења на најбољи начин ураде посао одабира квалитетних кандидата у оквиру текућег изборног циклуса, па резултат, верујем, неће изостати. 

Не можемо да прескочимо то што је један астероид добио име по вама – 3.900 Кнежевић. Какав је осећај бити део светске астрономске елите и шта Србија, када је наука у питању, нуди свету?

Именовање астероида по некоме је заиста нека врста, да тако кажем, помало несвакидашњег признања, које Међународна астрономска унија додељује за дугогодишњи рад и успехе у науци, али није то признање толико ексклузивно да би некога само по себи сврстало у било какву „елиту”. Међународна афирмација стиче се преданим радом, оригиналним доприносима и важним научним постигнућима, па ако сте се тако представили у светској истраживачкој арени, понекад уследи и неко признање.

Србија, као и свака мала земља, у складу са својим економским и људским потенцијалима, учествује у колективном напору читавог човечанства да путем науке унапређује наше разумевање света који нас окружује и да примењује та знања ради остваривања напретка који живот човека чини бољим, лакшим и хуманијим. Наравно, наш допринос је сразмеран нашим могућностима, али ако погледате светску научну продукцију и наше позиционирање у њој, без икакве сумње можете да закључите да ми имамо своје место у светском истраживачком простору баш зато што имамо шта да понудимо светској науци.   

Преплављени смо холивудским хитовима о удару комета о Земљу. Хоће ли скоро бити пропасти света?

По свему судећи, неће, бар не из тог разлога и бар не у наредних стотињак година. И нису, због своје мање бројности, комете те које нам представљају највећу претњу, већ астероиди који се налазе у близини наше планете. Укратко, астрономи су до сада открили више од 90 процената потенцијално опасних астероида већих од једног километра у пречнику, дакле, тела чији би удар изазвао катастрофу, рецимо, континенталних размера, али је поуздано утврђено да ниједан од њих неће да се судари са Земљом у наредних 100 година. Сада се ради на откривању и процени ризика од оних мањих и очекује се да ће око 80 процената астероида већих од 140 метара у пречнику, захваљујући телескопима нове генерације, бити познато у наредних десетак година. Недавни успешни тест у којем је чеони судар масивне сонде америчке свемирске агенције НАСА са астероидом пречника 160 метара довео до мерљиве промене путање астероида показао је да и са постојећом технологијом, под условом да на време откријемо опасног уљеза, имамо добре изгледе да се ефикасно одбранимо.