Србофобија

Иако је Босна и Херцеговина пролетос потписала Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, многи бивши и садашњи међународни званичници никако да дигну руке од ње и препусте домаћим политичарима да, на основу унутрашњег договора, управљају својом земљом

Последњи у низу оних који су се, усмеравајући оштрицу своје критике на Републику Српску, позабавили БиХ јесу бивши специјални изасланик америчког председника за Балкан Ричард Холбрук и некадашњи високи представник међународне заједнице Педи Ешдаун. Ешдаун је, иначе, због начина управљања БиХ, у западној штампи назван „Деспот на Дрини” и „Мали махараџа”.

Холбрук и Ешдаун су у заједничком тексту, објављеном у јучерашњем лондонском „Гардијану” и „Вашингтон посту”, позвали Европску унију и Америку да „своју пажњу опет усмере на БиХ” и да не затварају Канцеларију високог представника.

И све то због, оценили су, намере премијера Милорада Додика да доведе Републику Српску у позицију да се, када се за то укаже прилика, отцепи од БиХ. Они су оптужили Додика да је „током протекле две године успео да уништи највећи део стварног напретка оствареног у БиХ у протеклих 13 година”.

Деловање премијера Републике Српске, оценили су Холбрук и Ешдаун, довело је до слабљења институција БиХ и њеног заустављања на путу прикључивања Европској унији.

Двојица бивших дипломата су се, као и многи пре њих, изричући тешке оптужбе на рачун Републике Српске и њеног руководства, руководили познатом максимом: „Уколико се чињенице не слажу са оним што ја кажем, утолико горе по чињенице”.

Да су они у праву, БиХ не би потписала Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом. Не би, такође, после пријема у „Партнерство за мир”, у априлу ове године, добијањем „интензивног дијалога”, постала за корак ближе чланству у Северноатлантској војној алијанси. БиХ је, осим тога, превалила и већи део пута, трасираног од Савета за примену мира, који води ка затварању Канцеларије високог представника.

Затварањем Канцеларије високог представника, БиХ би, 13 година после рата, коначно постала суверена и слободна држава. Јер, одласком високог представника отишао би човек (институција) који је изнад свих домаћих прописа и органа, и чије се одлуке не могу оспоравати пред домаћим и међународним органима, па ни пред Међународним судом за људска права у Стразбуру.

Као и неке западне дипломате раније, и они заступају став да Додикове ставове „подстичу Русија и руски петродолари”. Уз то, они су, констатујући да Русија користи слабости Европске уније, закључили да је њен програм деловања „изазивање неприлика за САД и Европску унију, где год је то могуће”.

Доводећи у везу Републику Српску и њеног премијера Милорада Додика са Русијом и њеном спољном политиком, двојица бивших дипломата су, као и други творци сличних поређења, потврдили тезу да је србофобија „само рукавац русофобије” западних сила, које желе да газдују увек и на сваком месту у свету.