Учитељ не сме бити „зорли бекрија”

Пре 200 година у Београду је основана Велика школа познатија као Доситејев лицеј. Тим поводом је крајем прошле седмице у Педагошком музеју отворена изложба камерног типа која открива и неколико нових, до сада неизлаганих експоната међу којима су холограм Велике школе, прозор кроз који се гледа освећење школе, као и једини сачувани рукопис (аутограф) професора за предмет землеописанија – географија, „Бумага 2” (друга свеска).

Поставка приказује у новом светлу и прилике у ондашњој Карађорђевој Србији. У то време многи виђенији Срби из Хабзбуршке монархије долазе у Београд да помогну устаничкој Србији. Међу њима је и професор Иван Југовић који је имао значајну улогу у оснивању Велике школе. Он је на подстрек Доситеја Обрадовића поднео Совјету (влади Србије) предлог да се оснује школа по угледу на Краљевску угарску академију коју је и сам завршио. Зато се београдска Велика школа још зове и Југовићева велика школа, али је позната и као Велика школа Карађорђева времена. Пошто је настала у револуционарном периоду, у времену Првог српског устанка, често су је називали и устаничком великом школом.

Све то су разлози због којих студенти и ђаци са својим наставницима ових дана хрле у Педагошки музеј где им час држи кустос Музеја и аутор изложбе Бранислава Јордановић. Она им објашњава да је проблем тадашње тек ослобођене Србије био недостатак учитеља и уопште учених људи. Било је то време када је свако ко је био писмен могао постати учитељ.

У документу Попечитељства просвештенија (министарство просвете) учитељима се поред дужности у школи прописују и грађанске дужности у народу. Они треба да воде примерен живот, да не буду „зорли бекрије”, да „почитују добре народне обичаје – рђаве да искорењују”. Учитељи су награђивани на различите начине. Битно је било да им се обезбеди стан и храна, а остало је најчешће било ствар погодбе: плаћање годишње или полугодишње, по учинку, у натури… Био је обичај да приликом уписа или о празницима родитељи учитељима дају „реграцију” ( јаје, кокош и слично на поклон), а на крају године, после завршног испита, даривали су их талиром или дукатом. Материјални положај им је био слаб. Пошто нису имали „ни куће, ни баштине своје” званично су били ослобођени „данка и кулука”.

У таквој ситуацији је 31. августа 1808. године основана Велика школа и тиме се онима који то желе омогућило да наставе школовање у Србији по завршетку трогодишње мале школе. И Велика школа је трајала три године. У прве две године стицало се опште образовање, а у трећој години – стручно, што је било прилагођено ондашњим потребама српске устаничке државе.

У првој школској години ученици, који су иначе били различитог узраста, учили су општу историју и земљопис, рачуницу, немачки језик, крокирање (премеравање, практична геометрија). На другој години имали су још географично-статистичну историју Мађарске, Русије, Енглеске, Француске, Пољске, Аустрије и Турске, затим статистику „сувремене” Србије и стилистику „упражњенија”. У трећем разреду (класи) ђаци су стицали знања и умећа из народног и државног права и начина суђења криминалног. Незаобилазни предмети у све три године били су морална наука, црквено пјеније, егзерцир с пушкама и фехтовање са сабљама.

– Уџбеника није било. Професори су се користили страним књигама. Од учила постојале су само карте европских земаља које је набавио Иван Југовић – казује кустос Бранислава Јордановић.

На крају сваке школске године полагао се посебан испит. Велику школу похађало је око 40 ученика. Свима који су завршили ту школу било је обезбеђено место у државној служби. Велика школа је престала да ради на Светог Илију 1813. године, због ратних (не)прилика.

– Међу првим предавачима били су Иван Југовић и Сима Милутиновић Сарајлија. Вук Караџић је, на пример, предавао у малој школи и истовремено био ђак Велике школе. Плата наставника у Великој школи тежила је 100, 150 или 200 дуката, у зависности од тога које предмете и којој класи (години) је наставник предавао – прича аутор изложбе „Београдска Велика школа 1808–1813” која се затвара у недељу.

Велика и мала школа у Београду налазиле су се под истим кровом, у здању у коме је данас Музеј Вука и Доситеја.