Индија ближа Месецу

Уз подразумевајуће аплаузе, међусобне честитке и национално одушевљење, Индија је јуче у рану зору, ракетом сопствене производње, успешно лансирала свој први „месечев брод” („Чандрајан-1”), свемирску станицу која, по плану, треба да уђе у орбиту земљиног сателита и оданде пуне две године прикупља научне податке.

Ова нација у успону тиме је учврстила свој статус у клубу свемирских сила, али и подигла улог у свом надметању, пре свега са азијским ривалима, Кином и Јапаном, који су последњих година такође показали да имају не баш скромне амбиције у овој области која захтева како напредну технологију, тако и велике буџете, а надасве знање и организацију. „Чандрајан-1” је коштао 79 милиона долара, тежак је 1,3 тоне и носи 11 инструмената, од којих су шест из САД, Немачке, Шведске и Бугарске, док су пет из дело експерата сопствене агенције за свемирска истраживања (ИСРО).

Индија није прва азијска земља која се на овај начин приближава Месецу: пре ње то су учинили Јапан (септембар 2007) и Кина (месец дана потом). Ови експерименти били су међутим знатно скупљи од индијског: кинески сателит је коштао 187 милиона долара, а јапански чак 480 милиона. Укупни индијски свемирски буџет је иначе милијарду долара – само десети део од онога којим располаже НАСА.

Око Земљине орбите већ кружи 16 индијских сателита у служби телекомуникација, метеоролошких осматрања, телевизије и геолошких мерења. Свемирски центар на југу земље је комерцијализован: досад је успешно „услужно” лансирао сателите из Француске, Белгије, Немачке, Кореје и Јапана, којима је то било исплативије него коришћење сопствених космодрома.

Иако има и критичара овог програма, који указују да би Индија требало најпре да обезбеди основне услове за пристојан живот стотинама милиона својих сиромашних грађана, заговорници свемирских истраживања истичу да овај новац није улудо потрошен. Поред војне компоненте – свака ракета која носи сателит може да испоручи и нуклеарну бојеву главу, а Индија је недавно легализовала свој статус поседника атомског оружја – истичу се и комерцијални ефекти, уз рачуницу да се на сваку рупију уложену у свемирски програм враћају две.

У месечевој орбити, у коју треба да стигне 8. новембра, „Чандрајан-1” треба пре свега да тродимензионално мапира површину земљиног природног сателита. Један од инструмената треба да заврши и на његовој површини и оданде, после удара, пошаље нешто података. Иако се о томе званично не говори, све чешће се незванично помиње да би и Индија и друге за то технолошки оспособљене нације могле на Месецу да траже и нешто много опипљивије од теоретских сазнања о васиони.

Реч је о хелијуму-3, изотопу (атому хемијског елемента са различитим бројем неутрона) обичног хелијума, гаса којим се пуне балони, који многи физичари виде као „савршено” гориво будућности, веома издашно, еколошки безбедно, без радиоактивног отпада. Хелијум-3 је гориво за нуклеарну фузију, која данас још није комерцијално изводљива, премда научници сматрају да би једног дана могла да буде.

Проблем са изотопом хелијума је у томе – што је на Земљи изузетно редак. Верује се да га нема више од неколико тона, док се процењује да га на Месецу има можда и пет милиона тона. Бивши директор ИСРО У. Р. Рао сматра да би хелијум-3 са Месеца човечанство енергетски могао да обезбеди за наредних 8.000 година.

Месец као рудник овог горива помиње се и у програмима НАСА, док је Русија експлоатацију хелијума-3 с Месеца најавила за 2020. годину. Данашње калкулације помињу цену од четири милијарде долара за тону овог изотопа, што је свакако важан мотив.

Да ли то значи да ће и Месец једног дана бити подељен на начин како се последњих година најављује подела Арктика, испод чијег леда се по свему судећи налазе знатне резерве нафте и природног гаса? Индијски сателит-робот показује да интересовање за Земљиног сапутника из сфере романтике прелази у нешто много опипљивије, а древна азијска пословица каже да је на великом путу увек најважнији први корак...